• 28 oktobra, 2020

Komentar – Zaraza

foto: pixabay.com, ilustracija

Jedan junoša iz rudničko-takovskog kraja, koji već nekoliko godina živi i radi u „dalekoj, ali prijateljskoj Kini“, objavi na društvenim mrežama svoju fotografiju na kojoj pozira u zaštitnom odelu i sa nekakvom maskom na licu, uz propratni komentar- „Bolje virus, nego Vučić“. Duhovito, nema šta. Samo, u svakom vicu, kažu, ima i pooovelikog dela istine.

Objasni u propratnom tekstu naš omladinac i da situacija sa zarazom u Kini nije baš onakva kakvom je, u našoj zemlji predstavljaju režimski tabloidi, da niko od Srba nije ugrožen, da niko ne „apeluje na Vladu“ da ih vrate u Srbiju…

Sve u svemu, kao i o svemu, pravu istinu možemo saznati samo na društvenim mrežama. Tako i o „smrtonosnom virusu u Kini, gde ljudi po ulicama padaju kao snoplje“. Nije nego…

Pošto me pamćenje bolje služi kad se podsećam na neke davne dane, nego na pretodnu sedmicu, tako i ja.

Elem, sredinom 90-ih godina, u vestima Radio Beograda u tri sata (popodnevna), na Savindan, prvo se obratio spiker, koji je dubokim, zabrinutim baritonom saopštio da je taj dan nad Beogradom zabeležena grmljavina, što je, kako je on rekao, „po narodnom verovanju, jasan znak predstojećeg rata“.

Umesto vesti o aktivnostima Slobodana Miloševića, usledile su, naravno, negativne vesti o Vuku, Djindjiću i Vesni Pešić. Gebelsu, jel’ istina da živiš negde u Južnoj Americi? O čemu se radi? Svaka vlast koja loše radi (da ovo nije pleonazam?) mora „pučanstvo“ da plaši da uvek može i gore.

Pričalo se tih 90-ih (uglavnom, kao i sada penzosi), „ćuti, dobro je dok se ne puca kod nas“, ali, i to se ostvari. Tako je i sada. „Kakav crni prosperitet Kine, vidiš kakav ih virus kosi, kod nas je cveće“. „Eto ti, onaj košarkaš, imao pare, pa ‘oće da se vozi helikopterom, pa vidiš kako prodje“. Sedi kod kuće, gledaj rijaliti, serije koje ćeš zaboraviti odmah po odjavnoj špici, čitaj tabloide, čekaj izbore da dobiješ paketiće za glas, a deca će ti pokloniti lap top, da možete da se vidite preko skajpa. Deco, nemojte ni da nas zovete. Nismo zaslužili…

Goran Trifunović

Violeta

Prethodni članak

Na prodaju

Sledeći članak

Dveri: Da li je zabranjeno pitati, sumnjati i čuditi se