STIGMA

Priznajem, odgovaralo mi je da se doktori i državni vrh smeju „najsmešnijem virusu na svetu“, a pogotovu mi je bila dobro poznata dramatizacija vlasti i priča o punim grobljima. Oko mene nigde jednog obolelog od korone, u selu ne moram da nosim masku, derbi se igra pred punim stadionom, izbori se održavaju „smanjenim intezitetom“…

Opasnost je svuda oko nas, a mi, kao neki moderni riteri, eto, pobedjujemo opaku bolest koje se plaši čitav svet. „Rakija, sir, luk“, mudrujemo i, tobož, otkrivamo recept za sigurnu pobedu nad nevidljivim neprijateljem.

A, onda, jedne noći, pa, čak, bliže zori nego ponoći, onako, kako samo neprijatelj napada, iz kreveta vas podiže kašalj, mučnina, temperatura… „Ma, ne“, tešite se, „to je samo prehlada, nisam se dobro utopljavao proteklih dana, ovog varljivog leta“.

Ipak, kako simptomi nikako ne prolaze, vidi se ko je odneo šalu, pa je neophodno stati ispred rendgen aparata, stisnuti pesnicu da vam izvade krv, naučiti šta je saturacija, staviti „braunilu“ u sebe, i krenuti u, čini se, sasvim neravnopravnu borbu.

Čini vam se da sanjate kada vam pokazuju snimak vaših pluća sa sve ožiljcima i flekama, a kada vam se saopšti da ste pozitivni na „Kovid 19“, shvatate da ste, izmedju ostalog, postali deo statistike. Ipak, na našoj strani su naši medicinski radnici. Obučeni u skafandere, kao da im je preporučeno da smršaju, sa po dve maske na licu, dva para rukavica, sa vizirima na licima…

Ipak, i pored svega toga što nose na sebi, bez ikakvih problema im se može uočiti osmeh na licu. Ono što je još lakše uočljivo je da im ništa nije teško i da će u svako doba dana i noći da vam priteknu u pomoć i da vam pomognu koliko god mogu.

A, ispostaviće se da mogu mnogo. Mogu da vam pomognu i samom pričom, da vam skrenu misli sa užasnih zvukova kašljanja iz susedne sobe, da vam objasne šta se trenutno dešava u vašem telu, koje je u „goloj vodi“, da vas upoznaju sa pojmovima „D-dimer“, „CRP“, da vam pojasne razliku izmedju leukocita i eritrocita…

Konačno, kako protiču dani, vaše zdravstveno stanje se, čini vam se, poboljšava, pa ste nestrpljivi da idete kući, makar i u izolaciju.

Dolazi, konačno, i taj dan, čini vam se da vas ništa više ne boli, i samo što ne odmahnete rukom kada vam saopšte da za sedam dana dodjete na kontrolu.

Ipak, sledećih dana ćete se i sami uveriti da ste daleko, i to nekoliko meseci daleko od potpunog oporavka, i to, ukoliko ste disciplinovani i imate dosta sreće. Konačno, možda i najsuroviji deo bolesti će uslediti kada odete na kontrolu, pa, čak i kada izadjete iz izolacije.

Obratite pažnju – kada vašem sagovorniku saopštite da ste preležali opaku bolest, prvo će povući svoju ruku pruženu u znak pozdrava, zatim će ustuknuti jedan korak, a onda će vas dobro odmeriti od glave do pete, ne bi li primetio neki znak na vama, a koji bi njemu značio da on nije bolestan.

Kažu da se još ne zna da li je korona veštački napravljena bolest, ali, sasvim sigurno, stigmatizaciju je izmislio čovek. Mislim, kaže se „čovek“…

Goran Trifunović