VANBRAČNOG PRIGRLIO KAO BRAČNOG

Velimir, sin Mihaila i Marije Berghauz, kršten u katoličkoj veri pod imenom Vilhelm, koje je nosio do svoje 17. godine, a otac mu nadenuo prvobitno, izvorno prezime knjaza Miloša – Teodorović

Piše: Milorad Bošnjak

U GODINAMA izgnanstva iz Srbije, pre svoje druge vladavine Srbijom, knez Mihailo Obrenović stalno je putovao Evropom, stvarao poznanstva javna i tajna, sticao državnička iskustva koja će mu povratkom na vlast koristiti za reforme Srbije u modernu evropsku državu. Tim tajnim vezama, stvorio je dva izuzetno značajna poglavlja svog prerano, atentatom 1868. godine ugašenog života: postao je evropski uticajan član bratstva Slobodnih zidara (u masoneriju je iniciran u Nemačkoj) i stekao jedinog svog potomka, vanbračnog sina, o kom današnja srpska najšira javnost malo zna.

U stvaranju tih tajnih veza, knez Mihailo 1848. godine, za Evropu revolucionarne, u Rojiču u Štajerskoj (današnja poznata banja Rogaška Slatina, u Sloveniji) upoznaje mladu lepoticu Mariju Berhauz, ćerku  veterinara. I do danas ostaje tajna: da li mu je ona u početku bila „podmetnuta“ sa „višim ciljem“ neke od tih veza?! Kako god bilo, među njima se rasplamsala mladalačka ljubav, ali kratkotrajna, koju 20. maja 1849. svojim rođenjem kruniše njihov sin, imenom i prezimenom isprva Vilhelm Berghauz. Ovaj jedini potomak kneza Mihaila, kao detence je kršten u majčinoj, katoličkoj crkvi i veri, kada je dobio to ime koje, kao i pripadnost katoličkoj veri nosi do 17. godine svog života, kad u Beogradu postaje pravoslavac Velimir Mihailo Teodorović.

Briga o sinu i majci

U ZAKONITOM svom kasnijem braku sa ugarskom kneginjom Julijom Hunjadi, Mihailo nije imao poroda. Zato svog vanbračnog sina prihvata toplo, očinski, iskreno se brinući o njemu i o njegovoj majci Mariji. Ona se docnije, kad je sin navršio četiri godine, udaje za lekara, kome u miraz, osim deteta, nosi i sve prihode i posede koje je dete imalo od svog biološkog oca.

Čim se Vilhelm/Velimir rodio, Mihailo je u Rojiču kupio kuću za Mariju Berhauz i dete, svom bankaru Tirku u Beču izdao nalog da im mesečno šalje visoku svotu. Kad se Marija udala, njen muž lekar, detetov očuh, koristi dete za ucenjivačko ekstra-prihodovanje. Prinuđivao je Mariju da od Mihaila zahteva sve veće sume novca. Kuću, koju je Mariji i detetu kupio Mihailo, očuh je prezadužio, pa je izložena javnoj prodaji. Mihailo tu kuću kupuje još jednom, ali na ime deteta!

Pouzdani izvori o daljnjem životopisu Velimira Teodorovića su njegov lični dokumentacioni fond u Arhivu Srbije, te njegova biografija – iako je nju po različitim svedočenjima i dokumentima 1909. godine, šest godina posle krvavog zbacivanja dinastije Obrenović sa srpskog trona, sastavio Državni savet Srbije, kojem je Velimir testamentom poverio staranje o ispunjenju svoje novčane “Zadužbine Velimirijanum” Srbiji!

Kad mu je sin 1857. navršio osmu godinu, knez Mihailo ga preuzima od matere i očuha i šalje u Beograd. Smešta ga u kuću Anta Radivojevića, nastojnika svojih dobara u Beogradu, čija supruga, Sofija (tetka Soka) malom Velimiru (tada još imenom Vilhelm) požrtvovano zamenjuje majku.

„Nemac“ postaje Srbin

DO seobe u Beograd, Velimir je govorio samo nemački. Po dolasku pod starateljstvo čika Ante i tetka Soke, počinje njegovo vaspitavanje u srpskom duhu. Anta ga je odmah upisao u osnovnu školu kod Saborne crkve, pa u gimnaziju koju je završio 1866. godine. Odrastajući i školujući  se sa vršnjacima Srbima, Velimir stasava u pravo srpsko momče. Knez je pažljivo pratio obrazovanje i vaspitanje svog sina. Za posebnog vaspitača mu je 1861. unajmio Stevu Todorovića, profesora, akademskog slikara, člana Akademije nauka. Pregovore oko tog ugovora u ime kneza vršio je njegov prijatelj doktor Karlo Pacek, do Mihailove smrti direktor svih njegovih imanja, pouzdan intimus od velikog značaja i poverenja.

U kratkom ugovoru o daljem obrazovanju mladog Velimira se ističe, da “g. Steva Todorović pored nauke posebno obrati pažnju na domaće vaspitanje, ulivanje zdravih pojmova o dužnostima, upoznavanje sa uzorima ljudskim”. Todoroviću je određena plata od 200 dukata cesarskih godišnje, stan sa dve velike sale, hrana i novac za putovanja tokom raspusta u Italiju, Švajcarsku.

Pacek je uvaženom profesoru saopštio, da će osim Velimira imati još jednog pitomca, čika Antinog sina Živka. Dva momčića su skupa rasli od Velimirovog dolaska iz Nemačke u Srbiju. Todorović predlaže, da se to u malo odabrano društvo pitomaca primi i njegov sestrić Jovan Stojšić, koga je on lično izdržavao, što Pacek prihvata, kao i to da da Todorović kao „momka za sve“ uzme Todora Petkovića, docnije prozvanim „čika Toša“, koji će uz Velimira ostati sve do svoje smrti.

O obrazovanju svojih pitomaca, prof. Todorović piše u svojim sećanjima. Izdvajamo najvažnija.

      “Velimir je bio odmeren, dosta smiren i malo tvrdoglav. U početku je poteško napredovao u nauci, ali je docnije postao vrlo dobar đak. Imao sam muke da kod sve trojice postignem skladan i normalan napredak. Od pomoćnika uz decu, uzeo sam učenika šestog razreda gimnazije, Stevu D. Popovića, zvanog Belog za računsku struku (docnijeg ministra!). Za francuski jezik H. Capa; za muziku Šulca, a docnije Kornelija Stankovića. Sve ostale predmete prelazio sam sa decom sam. (…) Da bih i u telesnom vežbanju koristio deci, dobijem dozvolu da nabavim ono što je potrebno za gimnastiku i mačevanje. Velimir je bio izvrstan. (…)

     Da bih dušu svojih učenika što više upitomio i ljubav ka lepome razvio, kazivao sam im u priči lepote iz Homerove Ilijade; upoređivao sam naše narodne pesme, davao im pojam da i u drugih naroda ima narodnih pesama: u Engleza Osiana, u Francuza Trubaduri i u Nemaca Nibelungene. Primetio sam, da su moje priče na Velimira jako uticale; njegovo pitomo i dobro srce se zagrevalo; u dirljivim momentima očice bi mu zasuzile. Sve mi je to davalo uverenja, da će od njega postati blagorodan i dobrog srca čovek. Narodnost svoju i Otadžbinu smatrao je za najveću vrlinu. (Potcrtao M.B.). Kad bi mu ko u to dirnuo prešao bi iz svoje mirnoće u najvatreniju gestu.

Knez Mihailo retko viđao sina

GODINE 1862. odmah posle turskog granatiranja Beograda, prof. Todorović sa svojim pitomcima putuje u Veneciju. Kako su sva trojica vodila dnevnike, on ih zadužuje da sve što će upoznati – crkve, galerije, umetnike i tako redom, zapišu, ali sa svojim primedbama. O tome, Todorović piše:

     “Velimirov dnevnik odlikovao se od ostalih tako, da sam ga, kada smo se vratili u Beograd, predao doktoru Paceku, da ga pokaže knezu Mihailu. Knez se pohvalno izrazio i rekao Paceku da Velimiru kaže, da je zadovoljan sa njegovim radom. Doktor Pacek obilazio je češće mene i decu. Jednom, rekao mi je: Pazite, molim vas, dobro na Velimira, jer kneževa je želja, ako se dobro učio bude i u opšte pokaže dostojan njega, da će ga u 18-oj godini adaptirati za sina. (Potc. M.B.).

Po svršetku školske 1863. godine, prof. Todorović svoje vaspitanike vodi u Ženevu, radi boljeg izučavanja francuskog jezika. U Beograd su se vratili preko Italije.

U sledećem, vrlo interesantnom svedočenju, prof. Todorović u mnogočemu, doslovno ovako, rasvetljava lični i službeni odnos kneza Mihaila prema svom vanbračnom, ali voljenom sinu.

     „Na pitanje: da li se Velimir viđao sa knezom? mogu reći: retko. Za vreme mog vaspitavanja nekoliko puta, i to uveče, posle devet sati, (Potc. M.B.) u biljarskoj sobi u suterenu (negdašnjeg starog dvorca), gde bi decu, Velimira i Živka, primio, i sa osmejkom ih po nešto zapitkivao. Pri polasku, obdario bi ih sa po jednim dukatom“.

Prof. Todorović krajem jula 1864. posle njihovih položenih ispita, napušta taj posao. Odlazi u Italiju, na usavršavanje slikarstva. Na preporuku ministra Ilije Garašanina (!) za novog vaspitača Velimira Teodorovića primljen je Milutin I. Stojanović, gimnazijski profesor.

 

 OD KATOLIKA PRAVOSLAVAC

ŠESTORAZREDNU gimnaziju u Beogradu, sin kneza Mihaila završio je 1866. godine. Po vlastitoj želji, Velimir – koji je dotle nezvanično već nosio ovo ime – preveden je u pravoslavnu veru. Tada, ovo ime mu je zvanično potvrđeno. 

Kum na prekrštavanju mu je bio sam mitropolit Mihailo, a obred je služen je u kapeli Mitropolije. Overeno mu je izvorno prezime njegovog dede po ocu, knjaza Miloša Obrenovića – Teodorović. Tako je uveden u sve javne knjige u Srbiji. 

Velimir je sam kasnije između svog imena i prezimena umetnuo ime svog oca, stalno se potpisivao kao Velimir Mihailo Teodorović.