Ono što svaki organizator sanja dogodilo se: šesti po redu festival “Takovske cveti“ je počeo, pa neka je srećno i učesnicima, i organizatorima, a najpre publici jer već šestu godinu organizatori uprkos nekim nepisanim zakonima i pozorišnoj tradiciji uspevaju da naprave festival koji je sve bolji i bolji. Nije uvek tako, ali dogodilo se da festival započne ansambl koji je prošle godine pobrao sve lovorike.

Sada već stari znanci, glumci iz Škofje Loke, opravdali su očekivanja. Uigran ansambl je na, reklo bi se, profesionalnom nivou odigrao jednu od najpopularnijih komedija Dejvida Memeta, “Novembar“. Po roditeljima, jevrejskim emigrantima iz Poljske i Rusije, ne bi se odmah moglo prosuditi o kakvom piscu je reč. Međutim, dobrim poznavaocima svetskih teatarskih zbivanja ovo ime je veoma dobro poznato jer je reč o čoveku koji je dobitnik Pulicerove nagrade.

Rođeni Amerikanac, dao je sebi za pravo da se poigra na gotovo crnohumoran način, sa ikonama američkih običaja. Među tim običajima jedno od centralnih mesta zauzima Dan zahvalnosti, kada se, tradicionalno, sprema ćurka. S obzirom na to da u Americi živi više od 330 miliona stanovnika, možemo samo da zamislimo koliko desetina milona ćuraka ne preživi taj dan. Talentovanom piscu je to bilo sasvim dovoljan motiv da razvije tipično američku priču, u apsurdnom skladu sa pojmovima kao što su “demokratija“, “vladavina prava“, “politička korektnost“. Ostale floskule dodajte po želji.

A po želji pisca koji nas uvodi u predizbornu trku maštovito se poigravajući, ali i beskompromisno, s institucijom predsednika, mi možemo da vidimo i porodičnu svađu, prošaranu Iranom, Albanijom, kupovinom novog nameštaja, kineskim amuletom, itd. Pojavljuje se kao maslina u martiniju i starosedelac, Indijanac. Nad njima je (što je daleko i od najhrabrijih crnohumornih namera), izvršen neverovatan genocid. Za nekih pedesetak godina pobijeno je planski, sistematski, dakle genocidno, između trideset i pedeset miliona Indijanaca. Uključujući i Južnu Ameriku, brojka doseže i do sto miliona.

Nije bilo dovoljno što su ih pogrešno nazvali Indijancima (Kolumbo je inače bio loš moreplovac, nekadašnji gusar koji je triput dolazio do Amerike, ali nikada nije stao na njen kontinentalni deo). Indijanci su državljanstvo SAD dobili tek 1924. godine, a poslednje dve države (Arizona i Novi Meksiko) to su ozakonile 1948. godine. I njega, u očajničkoj predsedničkoj trci, kao deus eks makina, Pisac vešto koristi.

Šta je sve od toga dospelo na scenu i prešlo rampu? Reklo bi se praktično sve, pa je čak i jezička barijera bila znatno mekša nego što bi to bilo u nekom težem dramskom opusu. Na skromnoj, ali funkcionalnoj sceni, glumci su smesta dohvatili i dinamiku i ritam i nisu to ispuštali do kraja. Predsednika je uverljivo, sa cizelirajućim osećanjem za mikro glumu doneo Bojan Tranpuš, komotno se krećući od stava “može mi se jer sam predsednik“, do uplašenog prvog čoveka “najboljeg od svih svetova“. Pri tom nam pisac ne sugeriše nikakve teorije zavere, “duboku državu“, itd, već jednostavno pokazuje predsednika kome se može podsmehnuti bez tragičnih posledica. Njegov savetnik, kome je najveća želja da bude čovek iz senke, moćniji i od predsednika, Matej Čujovič, odlično je razumeo tu vrstu ljudi koji bi da odlučuju, ali bez odgovornosti, pa ga je tako i doneo – on sme da se izdere na ženu koja piše govore, ali mora da se dodvorava predsedniku, povremeno ga plašeći dubinom svoga “znanja“ i iskustva u političkim bitkama.

Ovu komediju bih veoma rado svrstao u “komedije s predumišljajem“, ali mi pisac to ne da. Uspeo je ono što nije dato svakom. Deo rekvizite, tri telefona, zahvaljujući rediteljskoj preciznosti, bili su “igrač sa klupe“, pre sega zbog toga što su glumci znali za tajnu glumačkog zanata da je razgovor telefonom jedan od najtežih scenskih zadataka. Sudeći prema dugotrajnom aplauzu publike, očigledno je da su u tome uspeli.

Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni kritičar