Pandemija COVID-19, osim što je izazvala tektonske socijalne, političke i vrednosne  promene u zajednicama širom sveta, sledstveno je uzrokovala rađanje novih ili pojačavanje postojećih kontraverzi u domenu odnosa zdravstvenih sistema i procedura, države kao aparata koji implementira i diktira nove protokole, medija kao dobrog ili lošeg posrednika, i pojedinca, koji sledi ili se opire novonastalom, mahom nepoznatom, stanju. Tipičan i najizraženiji primer ove podvojenosti jeste naše određivanje prema vakcinaciji.

Da li je ona savremeni dobroćudni benefit, koji će nas izvući iz krize, ili je instrument zavere opskurnih grupa; postoji li uopšte kovid kao izrazito opasna bolest, ili su potresne slike iz preopterećenih bolnica i visok stepen umrlih sa ovom infekcijom neumitna stvarnost s kojom neki umeju, a neki ne žele da se suoče, teme su koje će još dugo zaokupljati kako širu, tako i stručnu javnost. Ono što je sigurno, između zagovornika dve oprečne strane, uveliko se stvara jaz, koji može, ako već nije, nenadoknadivo naudio društvenoj strukturi i procesima upravljanja krizom.

Kakva je zapravo to me(n)talna ograda, koja oštro deli javno mnjenje po pitanju imunizacije protiv kovida, objašnjava za GMInfo specijalista psihijatrije i lekar Službe za neurologiju i psihijatriju milanovačke Opšte bolnice, dr Duško Paunović. Prema njegovom polaznom zapažanju, uporedo sa pandemijom kovida, došlo je i do pandemije dezinformacija, koja je, kako kaže, u dobroj meri uzrok velikog broja naših sadašnjih problema.

– Formiranje čovekovih sudova, vrši se kroz dve dimenzije. Najpre informacija prolazi kroz intelektualni, a potom i kroz emotivni filter. Iako sebe smatramo intelektualnim bićima, emotivna komponenta je često ta koja donosi konačni sud, – podseća Paunović. Intelektualno rasuđivanje obavlja se u dve faze: brzu intuitivnu i sporu analitičko kritičku. „Na prvu loptu“ čovek reaguje takozvanim intuitivnim rasuđivanjem. Tim putem se sud donosi brzo, prema „osećaju“. Intuicija u stvari i jeste viši nivo razmišljanja, bazirana na pređašnjem iskustvu, i kao takva predstavlja evolutivno razvijeni sistem promišljanja sa bitnom ulogom. Međutim, problem nastaje kada se ostane na ovoj fazi razmišljanja bez dalje „provere“. Ova „provera“ se obavlja u narednoj, takozvanoj kritičkoj fazi rasuđivanja, kroz složene analitičko sintetske misaone procese, koji imaju presudnu ulogu u određivanju istinitosti informacije, te potencijalnom prihvatanju ili odbijanju iste. Kao što smo naveli, nakon intelektualne obrade informacija, dolazi i do emotivne obrade, pa mi, hteli ili ne, donosimo sudove i prema tome koliko nam se nešto „sviđa“ ili ne. To može biti jedno od objašnjenja kako dolazi do prihvatanja različitih informacija bez dubljeg promišljanja o njihovoj istinitosti. Nešto što je „na prvu loptu“ sasvm logično, a još nam se i sviđa, plasira se javno i kao takvo postaje istina, a u stvari je potpuno pogrešno. Pri tom, oni koji prenose informaciju, bilo preko medija ili socijalnih mreža, uopšte nemaju opterećenje i imperativ istinitosti onoga što prenose. Da li je nešto tačno ili nije, za njih je u savremeno doba postalo irelevantno, – naglašava Paunović i dodaje:

– U razvijenom svetu, i više nego kod nas gde dominira televizija, socijalne mreže su postale najuticajniji mediji koji dominantno utiče na donošenje mnogih sudova. One su prerasle u jedan poseban, hibridni mediji, koji nam je stalno dostupan kao i mi njemu, a tu tek nema provere istinitosti izvora. U takvim okolnostima svi se na neki način pretvaraju u kritičara, kreatora ili prenosioca informacije, – ističe Paunović. – Ta pseudosloboda je nominalno dobra, ali kroz istoriju smo svedoci da čovek nije sposoban da funkcioniše u potpunoj, već u stalno prividnoj slobodi izbora. Algoritmi pretrage na socijalnom mrežama, skrojeni su tako da nam nude sadržaj na osnovu ranijeg interesovanja. Ne govorim o teoriji zavre, već samo pravim paralelu na primeru kako pojedinac ovim putem dodatno ostaje u svom začaranom krugu i sve užem levku dezinformacija na određenu temu. E sad, nije značajno ako neko stalno prima dezinformacije o nekoj manje važnoj ili zabavnoj temi, ali kada se taj naizgled logičan, intuitivni princip ustali, pa još na to dodate neodgovarajuću selekciju ponuđenih vesti, a radi se o životno važnim pojavama, poput zdravlja, onda to postaje veoma opasno, i po tog čoveka, i po celo okruženje, – izričit je doktor Paunović.

– Tokom školovanja na medicinskom fakultetu usvajali smo veštine i znanja od najumnjijh ljudi, eminentnih, često i van naših granica priznatih profesora. Doktrina lečenja vodi se osnovnim principom „Primum non nocere“, „prvo ne naškoditi“. U skladu s tim svi lekari su trenirani da svojim znanjem i veštinama budu na raspolaganju pacijentima strogo prateći protokole lečenja i doktrine koje su prihvaćene u lečenju. Možda će se za pedeset godina naći bolji modusi lečenja, možda će se ispostaviti da su na primer antibiotici veliko zlo, ali do tog momenta, mi lečimo sa tim lekovima koji su se proteklih pola veka pokazali kao delotvorni na stotinama miliona ljudi. Prosečan životni vek je u svetskoj populaciji produžen poslednjih 100 godina za 50 odsto i to najviše zahvaljujući pomenutim antibioticima, a naročito vakcinama. – podseća Paunović.

– U intervjuju, koleginica iz Amerike, koja se bavi interventnom kardiologijom, navodi da nije toliko kivna na aktuelno zaražene nevakcinisane pacijente, koliko na sistem koji je omogućio lavinu dezinformacija na temu kovid infekcije, te posledično loš odziv na vakcinaciju. Po tome se vidi da je dezinformademija, baš kao i pandemija, globalni fenomen, – potkrepljuje Paunović za GMInfo.

Na pitanje zašto mnogi donose negativan i isključiv sud o vakcinama samo na osnovu daleko manjeg broja osoba kojima su vakcine donele komplikacije, umesto na osnovu mnogo većeg broja onih koji su bez problema ili sa manjim nus-pojavama pomoću vakcine stekli zaštitu od korone, Paunović odgovara:

– Proces rasuđivanja može često biti kompromitovan jakim emocijama. U uslovima pandemije i svakodnevnog „bombardovanja“ informacijama vezanim za bolest i smrt, očekivano je došlo do više strepnji i strahovanja ljudi. Strah je jedna od najjačih primarnih emocija, koja nastaje kao odgovor na pretnju, na neku realnu situaciju ili objekat. Kada smo pod jakim uticajem ovakvih emocija, naše rasuđivanje može biti ugroženo. Donošenje primarnog suda u takvim okolnostima često može biti iracionalno. Međutim, ako kasnije ne dođe do korekcije, taj pogrešan sud biva ukorenjen i teško položan promeni. Upravo je to odgovor na Vaše pitanje o vakcinaciji. Zaziranje od vakcinacije je posledica pogrešnog rasuđivanja zbog straha izazvanog dezinformisanjem. Možda je kompletniji odgovor na to pitanje ponuđen u predavanju o razvoju intelekta profesora Vladete Jerotića. Razvoj intelekta se obavlja u tri faze, – ilustruje  i navodi Paunović. – Prva je dogmatska, koja je karakteristična za decu osnovnog obrazovanja, gde za njih postoji jedna istina, baš poput dogme, i to je sve. Druga, kad dete ulazi u period adolescencije, pa i kroz studentsko doba. Ona se naziva faza skepse, gde se dovode u pitanje svi autoriteti i svi prethodni stavovi. To je jako korisna faza, samo je problem što mnogi nikad ne izađu iz nje. Ne dostignu treću, kritičku fazu, koja dolazi kada je formiran dovoljno jak princip rasuđivanja zahvaljujući čemu čovek pažljivo odmerava istinitost i vrednost podataka, uzima mnoge parametre u obzir, pa ih tek onda usvaja ili odbacuje. Za razliku od intuitivnog razmišljanja, „na prvu“, kritičko podrazumeva i da se stvari slegnu, dopuštanje mozgu da prođe ceo proces obrade informacija, kako bi se došlo do valjanog zaključka. Dakle, sposobnost pojedinca za rasuđivanje zavisi od toga da li se intelektualno razvio kroz sve od navedenih faza, ili je ostao na prvom ili drugom stepenu.

Međutim, jedno je reći, a drugo uspeti u prevazilaženju predrasuda i dogmatskog rasuđivanja. Zašto ljudi najčešće ne čine napor u tom smeru, rađe ostaju u stanju iracionalno donesene odluke i nemaju način, a često ni potrebu, da se iz tog lošeg mentalnog ambijenta izmeste, Paunović kaže:

– Prosek IQ u našoj populaciji, po jednom austrijskom istraživanju od pre nekoliko godina, je 91. Obzirom da su prosečne vrednosti od 90 do 110, i tu možda možemo da tražimo uzroke što većina ostaje u dogmatskoj fazi. Ali nije takva situacije samo kod nas, – ističe Paunović. – U najsređenijem, najobrazovanijem društvu, samo je maksimum 20 odsto u populaciji onih koji dosežu nivo prevaziđene dogmatske i skeptične faze, nažalost. Nije u krajnjoj liniji ni sporno što je tako, ali je sporno kada se to zloupotrebljava.

– Međutim, kao što smo prethodno naveli, kada je kompletirano intelektualno rasuđivanje, to je tek prvi korak u prihvatanju stvari. Emocije su te koje vode glavnu reč. Na primer, posvađate se s devojkom, ili momkom; prevarila Vas, ne možete da je gledate očima. Ali je volite. I šta ste svađom uradili? Ništa. Tek kad emotivno to obradie, možete dalje. Ili ćete da oprostite, ili ćete da presečete i završite priču s njom. Kako god, tek sa emocionalnom obradom podataka doneli ste konačan sud. Bez toga ste samo nešto primili k znanju, ništa više, niste ništa korisno rešili, – pravi paralelu Paunović između ishitrenih reakcija i procesa sveobuhvatnijeg shvatanja raspoloživih elemenata za kritičko prosuđivanje i formiranje stavova i nastavlja:

– Slično intelektualnom razvoju, potrebno je, dakle, da postoji i kompletiran emotivan razvoj kod čoveka, kako bi mogao ispravno upravljati svojim sudovima. Ako informacija, prolaskom kroz intelektualni i emotivni filter, ne dovede do formiranja suda, velika je verovatnoća da će zaključak biti utemeljen na predrasudi i pseudologici, – pojašnjava on. – Upravo je to teren na kome razne dezinformacije nalaze plodno tlo za primanje i razmnožavanje. Slepo držanje svojih predrasuda na polju dogmatskog ili skeptičnog rasuđivanja, vode u dubiozu. Paradoksalno, poput verskih ili ideoloških fanatika, određen broj ljudi reaguje agresivno prema svojoj okolini na temu pandemije i vakcinacije, te tako postoje i antivakserki pokreti, – osvrnuo se Paunović i na ovaj fenomen, a na na pitanje može li se i kako to promeniti, kaže:

– Mislim da je to prilično utopijski posao. Ali jedan od mojih zadataka u poslu kojim se bavim, jeste upravo da motivišem ljude, da promovišem zdrave stilove života. Međutim, koliko da shvatimo obim i kompleksnost toga, mi često imamo, recimo, manji problem s pacijentima, nego s njihovom rodbinom. Ako pričamo o situacijama dok traje pandemija, evo primera. Dolazi mi čovek na terapiju, boluje od hronične psihoze, – ilustrije Paunović. – Pitam ga da li se vakcinisao, kaže nije, plaši se igle. Razgovaramo nekoliko puta o tome i on pristane da se vakciniše; kaže, izdržaću, izboriću se sa strahom. Ali njegov rođak, koji ga vodi na terapije, ne odvede ga uopšte na vakcinaciju jer sam nije pristalica toga. Time direktno ugrožava život drugog čoveka. Sistem je tako koncipiran, da ja tu više ništa ne mogu.

Prema Paunovićevim rečima, izvor društvene podvojenosti po pitanju kovida i vakcinacije, seže dublje i dalje u tkivo zajednica u Srbiji, vremenski i strukturno; samo što se u periodima krize jasnije vidi i pojačava. Negativan odnos građana prema vakcinaciji protiv kovida, za njega je proizvod slabe kauzalne sprege pojedinca i sistema, koja se ne bazira se na opštoj, dvosmernoj odgovornosti, već na individualnoj, lokalizovanoj dobrobiti ili udobosti, nekoj vrsti sebičnosti.

– Vi detetu možete da pričate do prekosutra „nemoj razbijati igračku, nemam para da ti kupim novu“. Ali to neće vredeti ništa, ako mu svaki put ipak kupite novu igračku. Kod nas nema posledica, nema reperkusija za nepoštovanje osnovnih stvari. Jeste li čuli da je neko skoro kažnjen što ne nosi masku ili što ne poštuje izoloaciju? Još nije ukinuto da se maske nose, makar u javnim objektima i mestima gde su gužve. Niste. Šta hoću da kažem, dve stvari su neodvojive: prava sa obavezama, odnosno odgovornošću. – izričit je Paunović. – Moj kolega, psihijatar u Nemačkoj, mi kaže: „Možeš ovde da se ne vakcinišeš. Ako se razboliš, plaćaš sam svoje lečenje, koje tamo košta oko 30 hiljada eura. I ako si s nekim bio u kontaktu, plaćaš i njegovo lečenje.“ Znači, tamo je pronađena jednostavna formula kako to da se reši. I sad, čak i ovaj koji razmišlja dogmatski, koji prenosi dezinformacije, dolazi u situaciju da promisli: jeste li moje negiranje činjenica vredno godišnje zarade? – navodi Paunović i dodaje još jedan lokalni slučaj:

– Pre neko veče, primamo ženu u kovid bolnicu, pita je doktorka da li je vakcinisana. Nije bila, ali se razbolela i sad kaže kako bi primila deset vakcina da može. Kad te to zadesi, odjednom više nisi nevernik. Skoro cela naša kinematografija, ono što je svima dostupno kao primer, prepuna je priča o žrtvama manipulacije u narodu. Ja težim da ne krivim naš narod, jer svi mi lako postajemo mizantropi, da nam ništa ne valja, da nikome ne verujemo, da je sve loše, stalno neko hoće da nam naudi, ciničan si oko svega, ne interesuje te kako se drugi osećaju. E, sad, kako su ti isti ljudi, isti taj narod, odlazili u Nemačku da rade 40 godina i nijedan prekršaj tamo nisu napravili, a ovde prave deponiju pored svoje kuće, potoka i šume? Ako su to isti ljudi, šta je onda razlika? Razlika je u insistiranju na obavezama. Ako hoćeš svoja prava, moraš da ispunjavaš i obaveze, da budeš odgovoran u zajednici, jer nisi sam. Mi smo zatajili što se toga tiče, – ocenjuje Paunović.

– Sa svojim kolegama zdušno se borimo za pacijenate koji su neretko marginalizovani, zaboravljeni od zajednice, ponekad i od porodice. Koristim ovu priliku da apelujem na sugrađane da budu složni i da probaju da pomognu najugroženijim sugrađanima, koji pate od mentalnih poremećaja. Takođe, da se nađu sugrađanima koji se bore sa kovidom kao i posledicama kovid infekcije, što će po svoj prilici biti izazov s kojim ćemo se suočavati i u narednom periodu – zaključio je doktor Paunović u razgovoru o ovoj temi za GMInfo.

Anketirani građani Milanovca, sa kojima je GMInfo razgovarao u međuvremenu o njihovim stavovima po pitanju (ne)vakcinisanja protiv kovida, izrazili su, posledično opštoj atmosferi u društvu tokom pandemije, oprečna stanovišta. Ipak, na osnovu šireg uvida u statistiku, čini se da je trend ipak dominantan ili rastući u korist brojki koje oslikavaju proces imunizacije u opštini. Građani, koje smo sreli na ulicama grada, ovako su odgovarali na pitanje: da li su se vakcinisali, zašto ako jesu, zašto ako nisu?

Mila (45): „Vakcinisala sam se do sada drugom dozom. U početku nisam želela, zato sad malo kasnim s tim, ali iskustva prijatelja koji su prošli kroz sve to, ipak su me opredelila da se prijavim.“

Stevan (30): „Ne. I ne nameravam. Nemam poverenja. Zato što danas kažu jedno, sutra drugo, a pogledajte koliko ima lekara koji to odbijaju po celom svetu. Valjda oni najbolje znaju.“

Anđela (20): „Skoro jesam. Prvo nisam htela, niko iz mog društva nije o tome razmišljao, jer mladi nisu bili bolesni, mislili smo da će to nas zaobići. Ali sad sve mlađi imaju koronu, i to u teškom stanju, i smatram da treba da se zaštitim.“

Dragan (52): „Preležao sam koronu, dugo je trajalo i nije nimalo bilo prijatno. Našli su mi posle antitela, ali sam otišao i na vakcinu, što je sigurno, sigurno je.“

Ljiljana (50): „Meni nije jasno šta više ti ljudi izmišljaju. Ceo svet je oboleo, ljudi umiru, lekari ne mogu da isprate sve, onda se neko nađe pametan da kaže kako nam lekari ne trebaju, da ništa ne znaju, a znamo da idemo kod njih da se lečimo za svaku sitnicu. Ovo je totalno ludilo, naravno da sam se vakcinisala.“

Ivana (28): „Jesam, imala sam malo problema sa temperaturom posle, ali bolje i to nego da ostanem u bolnici. Ne znam da je iko vakcinisan loše prošao sa koronom.“

Žarko (67): „Ako ne slušamo lekare i državu, ja ne znam koga ćemo da slušamo. Dobili smo te vakcine brzo, ima ih koliko hoćete tamo u Domu, svi treba da nose maske dok se svi ne vakcinišu.“

Milica (40): „Jesam, zbog sebe i dece. Muž mi je imao koronu, ja nisam, mislim baš zbog toga što sam se vakcinisala još na početku.“

Đorđe (36): „Vi sad hoćete da vam ja pričam šta sve stavljaju u tu vakcinu i zašto nas teraju na sve ovo, pa da imam problema. Vi ako hoćete, primite, ja imam pravo na svoje mišljenje.“

Aleksandra (44): „Svi pričaju da je to zdravstveni problem. Naravno, jeste. Ali se ne govori o pravima građana da odlučuju šta će sa svojim telom, o zaknu i Ustavu. Mislim da mi nemamo tu izbalansiran odnos te dve stvari. Zato su ljudi zbunjeni. Ja sam se vakcinisala, ali nikom to ne namećem i ne ubeđujem.“

Petar (70): „Ja se vakcinišem i od običnog gripa. Prijatelj mi je preležao koronu, ali u ovom godinama jedva je pretekao. Žao mi je samo što umiru mladi. Bez razloga, inate se nečemu, slušaju svašta, misle neće to njih. To je, kako da vam kažem, bezobrazno. Ljudi se polomiše da nas leče, a oni se šetkaju okolo bez maske.“

Jovan (35): „’Aj, ne trujte mozak ovom narodu više. Vi ste za sve krivi.“

U Gornjem Milanovcu je zaključno sa jučerašnjim danom (28. septembrom), prema podacima Doma zdravlja, nekom od četiri vakcine protiv koronavirusa, vakcinisano 16776 osoba, dok je drugu dozu primilo njih 15962. Buster dozu primilo je do sada 2914 sugrađana. Od ukupnog broja vakcinisanih Fajzer vakcinu je u milanovačkoj opštini do sada primilo njih 3233. Najviše Milanovčana, čak 10450 opredelilo se za Sinofarm, 2447 za Sputnjik V i 646 Astra Zeneka, poslednji su podaci iz Domu zdravlja.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović/GMInfo.rs

Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.