Pored lekarskog osoblja, samih obolelih i porodica žrtava korona-virusa u pandemiji koja i dalje traje, već skoro godinu i po dana, najveći psihološki, ekonomski i profesionalni udarac tokom ekspanzije prenošenja virusa COVID-19 i mera za sprečavanje njegovog širenja, pretrpeli su vlasnici ugostiteljskih objekata i blisko s njima povezani saradnjom, muzičari.

Dok se u javnosti kritikuju kao mesta najveće transmisije zaraze, ugostiteljski objekti ostaju bez gostiju, ali i bez radnika – konobara, barmena, kuvara, hostesa.

Za projekat „Mentalna ograda“, vlasnik jednog od najvećih ugostiteljskih mesta u Gornjem Milanovcu, „Central Park kafea“, Zoran Glišović, GMInfu kaže kako se sada ispostavlja, kada se sa distance pogledaju periodi zatvaranja lokala i ograničenog vremena rada, da je bolje bilo uopšte ne raditi, nego što se poslovalo parcijlano, praktično na kašičicu.

– Šta smo mi pretrpeli u svemu tome, teško je i objasniti ljudima koji se ne bave ovim; to znaju najbolje samo kolege kafedžije, – kaže Glišović – Za svojih skoro pedeset godina života, nikad i ni zbog čega nisam uzimao lekove za smirenje, a u tom periodu o kojem govorimo, pio sam ih skoro stalno.

Vlasnici kafića, kafana, restorana i klubova gotovo neprekidno su morali biti u kontaktu sa gostima i različitim grupama ljudi koje se stalno menjaju, što je ih kontinuirano držalo u stanju napetosti i straha usled visokog rizika da obole od praktično nepredvidive bolesti, samim tim i mogućnosti da ozbiljno ugroze svoje porodice, prijatelje i saradnike.

A, kako kaže Zoran, nije bilo opcije da se odustane, morali su da rade makar u terminima kad je dozvoljeno, jer svaki dan bez gostiju praktično donosi čist gubitak.

– Nismo imali izbora, moralo se raditi kad god su mere to dozvoljavale. Vi u ovom poslu ne možete da priuštite neko duže zatvaranje, a takvih je bilo. Priliva novca nema, a moram da platim sve dažbine i obaveze, plate radnicima. Čim toga nema, odmah ste u problemu, oni mogu da odu, ne znate da li će se vratiti, ni kada će se ponovo dozvoliti da kafići prorade. Ne znate šta možete da im garantujete. Ja sam sve dotacije države, koja je plaćala mesečno svakom privredniku za zaposlene, mojim radnicima i dao. Oni su morali od nečega da žive za to vreme, o tome morate voditi računa pored još sto stvari koje su vam nad glavom, – kaže, osim ostalog, Glišović.

A nad glavom su im još i rigorozne inspekcije, gosti koji ne prihvataju da odu iz lokala u predviđeno vreme, osoblje koje odsustvuje zbog oboljevanja od kovida, stalni troškovi, bilo je i nekorektne konkurencije, nejasna ili nepostojeća uputstva kojima se definišu ograničenja.

– Dobijali smo kazne za recimo sedam minuta prekoračenja vremena kad je trebalo da zatvorimo, nije bilo tolerancije. To se dešavalo najčeše kad neki gost jednostavno neće da izađe iz kafića bar desetak minuta pre zatvaranja, kako bismo mi imali vremena da sredimo lokal i izađemo i mi na vreme. Jednostavno, kažu: „Vi radite do deset, još nema toliko sati, hoću još jedno piće,“ i ja moram to da ispoštujem, formalno je u pravu, – objašnjava Zpran za GMInfo. – Onda vam uđe inspekcija i konstatuje prekoračenje radnog vremena i sledi kazna. Ja sam tu bio između čekića i nakovnja, moraš da objašnjavaš gostima da kontrola ne toleriše kršenje mera i da će lokal biti u problemu, a posle inspektorima da objašnjavaš situaciju sa takvim gostima, i to sve na uljudan način, što nije uvek bilo lako izvesti.

Glišović navodi i da je u sličnom smislu bilo stresnih situacija i zbog ograničenog dozvoljenog broja gostiju u zavisnosti od površine lokala. Mere su, kako kaže, bile definisane vrlo šturo i mogle su se tumačiti na različite načine, što je ulivalo dodatnu neizvesnost u ispravno vođenje kafića u uslovima stalnih promena vrste preventivnih mera.

Kako kaže, dolazilo je i po tom pitanju do nesporazuma, koji su dodatno koštali vlasnike lokala i opisuje:

– Recimo, mi u početku nismo znali da li se u površinu za rad i kvadraturu na koju se mere odnose, računaju toaleti, prostor za radnike, deo iza šanka, magacin, ili samo onaj deo gde sede gosti. U dozvoljen broj po kvadraturi nismo znali ni da li se računa osoblje ili samo oni koji dolaze. To saznate tek kad vam dođe inspekcija u kontrolu, pa opet dobijete kaznu. Učili smo usput, na teži način, i zato bih voleo da ubuduće, ako opet dođe do uvođenja mera, uputstva budu jasnija i detaljnija. Takođe, pomoć države ne bi trebalo da bude podjednaka kao do sada, da se na ime zaposlenog svima daje isto. Ne trpi štetu isto onaj koji radi i proizvodi u pandemiji, pa prihoduje koliko-toliko, i mi koji ne možemo da prihodujemo uopšte kad je zatvaranje. O tome bi trebalo razmisliti ako opet dođemo u tako rigoroznu situaciju.

Posebno psihološko opterećenje za ugostitelje i njihove radnike bilo je stalno menjanje pravila rada.

– Zatvaranje, otvaranje, sat kraće, sat duže, može ovo, ne može ono, prati, slušaj, informiši se, neko kaže jedno, u drugim novinama piše drugo, zakazuj nabavku, otkazuj nabavku, menjaj porudžbine. To nas je potpuno slamalo, – nabraja Glišović. – U svemu tome pokušavaš da nađeš prostor da bar malo zaradiš i pokriješ izdatke. A to je bilo skoro nemoguće. U tim situacijama, kad se vrate gosti, sve i da je pun lokal, ne možeš da nadoknadiš troškove ni od tog dana, a kamoli od ranije, kad se nije radilo. Dok si zatvoren, nekim artiklima istekne rok ili jednostavno ne mogu toliko dugo da stoje, pa imaš i otpisivanje robe, to je bio značajan gubitak, gledaš kako bacaš stvari koje si nabavio, kako novac bukvalno propada ni u šta, – dodaje Zoran na spisak problema ugostitelja za vreme pandemijskih restrikcija i odgovara:

– Pitate me kako to mentalno podnosim; pa, rekao sam vam, trpiš, čekaš, tolerišeš, piješ lekove i samo se nadaš da će prestati, a znaš da neće, ili bar ne tako brzo, za dan sve da se reši. Savetuju da što manje unosiš sebe u sve to, da se psihički sačuvaš, distanciraš, fokusiraš samo na neophodne stvari, a kako? Sve i da hoćeš, ne možeš, sve te dotiče, to ti je posao, život, ne može čovek tek tako da se isključi iz onoga u šta je uložio toliko vreme i trud. A gosti očekuju tretman kao i uvek, kao da se ništa ne dešava, i kao da mi nismo pogođeni svim tim. Ali šta da radiš, trudiš se da tako izgleda, da usluga bude baš kao je sve u redu. To je stravičan stres, – zaključio je Glišović za GMInfo.

Nije bolje bilo ni u ugostiteljskim objektima na seoskom području gornjomilanovačke opštine. U pranjanskom kraju, ranije prepune kafane zamenila je pustoš i samo su u njima ostali navučeni zastori; „oznojene“ rashladne vitrine svedočile su o ključu u bravi, stolice podignute na stolove čežnjivo su očekivale poznati miris iz kuhinje.

Ipak, korona je bila jača. Bilo je, pre svega, tužno svaki dan gledati kako je restoran prazan, ali svi smo bili svesni da je zdravlje najpreče, tako su se ponašali i kafedžije i gosti, prenosi za “Me(n)talnu ogradu” novinar GMinfo portala Goran Trifunović iz Pranjana, koji je posetio nekoliko njih. 

– O ekonomskoj strani problema ne treba trošiti puno reči ni za ovo seosko područje, jer je jasno da je više od godinu dana nefunkcionisanja kafana moralo ostaviti nenadoknadiv gubitak na našu branšu. Naš restoran je, doduše, imao organizovanu kućnu dostavu hrane, ali, to je samo „kap u moru“ naših prihoda u odnosu na ono od pre korone, – govori za naš portal Milija Starčević Kreja, iz restorana „Nova Plaža“ u Pranjanima.

Još konkretniji i precizniji je bio Ranko Milutinović, vlasnik kafane „Lipov Lad“, u centru ove varošice.

– Ilindan u Kamenici, Pantelijevdan u Takovu i tri dana saborovanja violinista u Pranjanima, odnosno, njihovo neodržavanje, odneli su mi prošle godine planiranih 10 hiljada evra zarade. Garantovano. A na to dodajte i štetu od tolikih dana i meseci koje kafana nije radila u uobičajenom vremenu, – širi ruke popularni „Ustaša“.

Ipak, svi su saglasni da je najviše štete pretrpela jedina sala za veselja u ovom kraju, na Jeremića Ornici.

– Otkazano nam je skoro pedest ranije zakazanih veselja, i unapred potpisanih ugovora, što znači da je samo država na ime poreza i drugih obaveza, na ovaj način, od naše firme izgubila oko 2 hiljade evra. Takođe, mi smo sve to vreme morali da uplaćujemo doprinose i ostale dažbine zaposlenima, što je samo pogoršalo, odnosno, znatno usporilo naše poslovanje i naše planove, – kazuje Anka Jeremić iz firme „Zavičaj“, dodajući da su, kao i potencijalni gosti, u strahu da se, već u jesenjim danima ne ponovi sličan scenario.

Nezaobilazan faktor ugostiteljskog poslovanja u gradu i na selu, svakako je prisustvo muzičara. Individulano i u bendovima, zbog restriktivnih kovid-mera, oni su bili u potpunoj obustavi rada još od prvih dana pojave COVID-19 u Srbiji, od marta 2020. godine.

Za razliku od kafedžija, oni barem nisu imali troškove nabavki, ali to ne umanjuje materijlanu i psihološku štetu koju su trpeli i koja se gomilala u kontinuitetu, bez garancija kada će se sve vratiti na staro. 

Prema podacima koje su nam neki od njih saopštili, procenjuje se da je svaki milanovački muzičar, bilo da radi sam ili je član nekog benda, ostajao bez planiranih oko 15 do 20 hiljada dinara za jedan dan rada u boljem lokalu ili veselju nekim od povoda, poput rođendana i svadbi.

Muzički sastav, koji se solidno kotira, ima zakazanih između 90 i 120 svirki godišnje u Milanovcu, okolnim gradovima i Beogradu, što za tih godinu dana, dok nisu polako krenuli ponovo s poslom, izađe čak na oko 2 miliona i 400 hiljada dinara neplaniranog gubitka.

Gubitak posla kao stresogeni događaj tokom pandemije

Psiholog Ljubica Rašić navodi da su najstresniji životni događaji oni koji imaju značenje GUBITKA – u našoj sredini.

– Ako pogledamo rang listu stresnih životnih događaja, na prvom mestu gubitak deteta, bračnog druga i bliskog člana porodice, potom gubitak fizičkog integriteta i ozbiljna narušenost zdravlja, pa tek onda materijalne sigurnosti u smislu gubitka posla – ukazuje Rašić.

U nekim kulturama je gubitak materijalne sigurnosti na prvom mestu, ali je svakako individualno do kog stepena svaki od navedenih događaja može da uznemiri čoveka i izbaci iz ravnoteže.

Kako za GMInfo navodi Rašić, neki stresni događaji su univerzalno stresni u našoj sredini, a neki su povezani sa polom, obrazovanjem i ekonomskim statusom. Obrazovanje je povezano sa procenom stresne vrednosti gubitka posla, kao i starosna dob, pa mlađi i oni sa višim stepenom obrazovanja manje stresnim procenjuju gubitak posla.

– Osobe koje su izgubile posao u vreme pandemije opterećene su dodatnim osećanjima neizvesnosti, straha, ekonomskom i egzistencijalnom nesigurnošću jer je ostanak bez posla dodatna krizna situacija i ne podrazumeva samo gubitak izvora prihoda, već i mogućnosti napredovanja, kvalitetnih odnosa sa kolegama, dnevne rutine – ističe Rašić.

Živimo u doba kada je gubitak ili promena posla, ali i tzv. nesigurnost posla, koja podrazumeva iščekivanje negativnog događaja, ono što je deo života i karijere i dobro je znati kako se izboriti sa tom situacijom.

– Na našim prostorima ljudi generalno nisu dovoljno „pripremljeni“ za to, žive u uverenju da moraju ostati u jednoj firmi do kraja radnog staža, da neće pronaći drugi ili bolji posao, da se neće snaći. Svakako, stres gubitka posla je, bez obzira na to, individualan, nije bezbolan, ali je realnost ponekad takva da se sa njom moramo suočiti – kaže naša sagovornica.

Ona ističe da  je dobro da razumemo šta nam se u tim okolnostima dešava, da znamo da, kao i kroz druge životne gubitke, prolazimo kroz faze neverice i šoka, preko besa, ljutnje i tuge, do prihvatanja i konstruktivnog načina prevazilaženja problema. Uobičajena mogu biti i osećanja neizvesnosti, nemoći, samosažaljenja, nesigurnosti, ali i bespomoćnosti i nemogućnosti kontrole.

– Nekada osoba koristi i nekonstruktivne mehanizme adaptacije, poput „bežanja“ u prekomerni unos hrane, cigareta, alkohola i psihoaktivnih supstanci, a nekada se verifikuju i značajnija anksioznost, depresivnost. Svedoci smo i da na jak egzistencijalni stah i organizam može reagovati ugrožavanjem somatskog statusa (iznenadna smrt, suicid) – napominje Rašić za GMinfo.

Kaže da je bitna svest da nismo usamljeni u problemu, da se i drugim ljudima dogodilo da izgube posao i da to nije lični neuspeh i ne treba da utiče na sliku o sebi. Osim što ne treba da optužujemo sebe za neke događaje na koje nemamo uticaja, niti su rezultat naših postupaka, ne bi trebalo ni druge.

– Fokus je dobro prebaciti na rešavanje problema (tražimo drugi posao, šaljemo CV, javljamo prijateljima i poznanicima da nam treba posao, pratimo konkurse, prijavljujemo se na evidenciju NSZ, organizujemo svoju dnevnu rutinu u smislu da se rekreiramo, viđamo sa ljudima, savladamo neku novu veštinu, kurs, podignemo nivo znanja ili obrazovanja, prekvalifikujemo se, volontiramo, damo sebi vrema da otkrijemo šta želimo) – rekla je psihološkinja u razgovoru za GMinfo i dodala – Dakle, normalno je da nakon gubitka posla imamo emocije ljutnje, besa, tuge, razočaranja, ali ako se disfunkcionalnost zadržava duže vreme i osoba umesto da se prilagođava promenama ili preduzima nešto kako bi novi posao pronašla (a pri tom želi da ga nađe) savet je potražiti pomoć terapeuta i stručnog lica.

Na kraju, kao i svaka krizna situacija, jeste stresna, ali i izazovna, pa ne mora da ima negativan efekat, jer iz nje osoba može izaći jača, mudrija, iskusnija, sa boljim radnim mestom.

– „Nesreća nekoga slama, a nekoga čini još jačim“, jedna je od istina koju psihologija ne može da zanemari. Među tim faktorima nečije preosetljivosti ili otpornosti na iste životne događaje jesu oni povezani sa samom ličnošću, njenim crtama, stilom života, mehanizmima kojima prevladava stres, životnim iskustvom, ali i oni koje povezujemo sa socijalnom sredinom i njenom podrškom, pod kojom podrazumevamo spremnost ljudi iz neposredne okoline da u situacijama teških životnih događaja pruže pomoć i potporu – podvlači Rašić.

Ona ima ulogu „branika“ koji ublažava dejstvo stresnih životnih događaja i značajan je izvor snage za prevladavanje.

– Saznanje da smo prihvaćeni, uvažavani, voljeni, podržavani, da postoje osobe na koje možemo da se oslonimo i dobijemo pomoć, utiče na samopouzdanje i sliku o sebi, a sve to pomaže da se lakše, brže i sa manje posledica prevladaju teške životne okolnosti – zaključuje Ljubica Rašić.

V. Popović, M. Mijatović, G. Trifunović, gminfo.rs