Pojava korona-virusa sa njegovom specifičnom putanjom širenja kroz određene grupe stanovništva, kao i različite posledice koje je ostavljao na ljude različite starosne dobi, nužno je izazvala, kako poseban način primene lečenja i prevencije za tu grupu, tako i, shodno najčešće stepenu rizika od oboljevanja i mogućeg fatalnog ishoda, netipičan odnos prema pandemiji svakog pojedinca karakterističnog za grupu. 

Ne može se govoriti o tome da je pandemija u izvesnoj meri dovela do ozbiljnijeg društvenog raslojavanja, trajne promene odnosa i ponašanja, ali je nesumnjivo, barem tokom najintenzivnijeg širenja, učinila da ista pravila ne važe za sve u zajednici, niti je svima bila potrebna podjednaka psihološka snaga da s krizom izađu na kraj.

Na jedan način su to činili najugroženiji, hronični bolesnici i stariji od 65 godina, na posve drugi onaj najproduktiviniji deo srednje starog stanovništva, od radnika u fabrikama do prodavaca i samih lekara, a na sasvim treći deca i mladi školskog uzrasta. U tom smislu, mi jesmo dobili ad hok grupe s različitim tretmanom, samim tim i jasno diferenciranim odnosom prema novonastaloj situaciji. 

Za ove poslednje, barem se tako čini, vreme COVID-19 pandemije u Srbiji prolazilo je, ako se uopšte tako može reći, najbezbrižnije. Ne samo zbog pretpostavke snažnijeg imuniteta, već i zbog razumljive, čak očekivane mladalačke nonšalancije, često i neozbiljnosti. No, da li je baš u potpunosti tako?

Kako bismo otkrili kako koronavirus, koji menja čitav svet, izgleda iz njihovog ugla, šta je to kod njih samih promenio, šta su ili nisu naučili, kakvo može biti nasleđe čitave krize u njihovim životima i kakva će sutra biti generacija koja stasava sa ovakvim iskustvom, pokušali smo da za naš projekat „Me(n)talna ograda“ otkrijemo kroz pitanja milanovačkim starijim srednjoškolcima: Marini, Sofiji, Tatjani, Danilu i Novici.

GMInfo: Kakva su bila tvoja prva razmišljanja i osećanja na vest o tome da se covid-19 pojavio i u Srbiji, odnosno Milanovcu?

Marina: Nervoza, smorenost, neopisiva želja za normalnim, prethodnim životom; ima li kraja ovome?

Sofija: Nisam bila preterano zabrinuta, jer nisam mislila da će biti tako ozbiljno i da će dugo trajati. Nije mi delovalo da je moguće da će tako brzo doći do nas. 

Tatjana: U početku nisam znala kako da se postavim. U moru informacija kojima smo izloženi u ovo internet doba, nisam znala koje su informacije lažne, a kojima treba verovati. U svakom slučaju, bila sam zabrinuta i uplašena za sebe i svoje bližnje. S obzirom na to da nikada pre ovoga nisam doživela vanredno stanje, sve je bilo zastrašujuće.

Danilo: Кada je prijavljen prvi slučaj u Srbiji, u školi smo se šalili da ćemo se svi zaraziti i iz šale smo kupovali maske. Кada su se škole zatvorile u martu prošle godine, bili smo srećni zato što nećemo imati više obaveza. Kasnije sam shvatio da bi nam bilo zabavnije da smo u školi i nedostajali su mi drugari, iako smo svako veče pričali u odeljenskoj grupi telefonom.

Novica: Nije mi bilo baš svejedno, ali sam se radovao onlajn nastavi. Slabo sam se čuvao i nisam se plašio. Mislim da je to samo običan virus.

GMInfo: Da li je postojao drug ili drugarica, koji su na psihološkom planu teže podneli novonastalu situaciju, a kojima si ti od pomoći kao podrška u ovako neobičnoj vrsti problema?

Marina: Nije bilo nekih težih i ozbiljnijih situacija, ali nervoza, strah i bes su svakako bili prisutni više nego obično. To smo prevazilazili tako što bismo pričali o situaciji u kojoj smo se našli i o tome kako će sve to proći, tražili smo i neke dobre strane svega toga. Uglavnom, razmišljali bismo o našem životu u budućnosti.

Sofija: Moje društvo je dosta slično meni, pa bih rekla da su, kao i ja, to ozbiljno shvatili, ali bez panike.

Tatjana: Gotovo svako od mojih bliskih drugara se sa ovom situacijom nosio na različit način. Tako da je svako od nas u nekom trenutku bio onaj koji „teže to podnosi i treba mu podrška“, pa tako i ja. Trudili smo se da se svakodnevno čujemo jedni s drugima, po više sati dnevno smo pričali preko telefona, grupe na društvenim mrežama su nam bile aktivnije nego ikad.

Danilo: Non-stop sam bio u kontaktu sa prijateljima, bili smo podrška jedni drugima i uvek smo bili tu jedni za druge ukoliko nam je nešto trebalo.

Novica: Jedan moj drugar je baš na početku pandemije dobio koronu, pa sam se trudio da se čujemo svaki dan i da mu ne bude dosadno. Ali, nisam imao situaciju da je neko baš teško psihički podnosio sve to.

GMInfo: Kako je i da li je period lokdauna, posebno policijskog časa tokom vanrednog stanja i uopšte vreme kada je kretanje i druženje bilo ograničeno, uticao na tebe, promenio navike i dinamiku odnosa u tvom društvu?

Marina: Svakako da je lokdaun uticao na mene, ali na dobar način – pokazao mi je prave vrednosti života i svega što posedujem. Jer tek kad izgubiš, shvatiš šta si imao. Nekako počneš više da ceniš zagrljaje, ljude oko sebe, pa i život. Bar što se mene tiče.

Sofija: Sve sam manje izlazila i provela sam mesec dana u kući ne izlazeći nigde, tako da mi je kasnije, po popuštanju te mere, teže palo ponovo izlaženje i druženje, ali se sve nakon nekog vremena vratilo u normalu. 

Tatjana: Svakako da jeste. Pre pandemije nismo mogli da zamislimo petak ili subotu bez izlaska, školu bez table ili godinu bez ekskurzije. Sada nam je to svakodnevnica. Dobra strana ovoga jeste to što smo se navikli da prihvatimo situaciju u kojoj se nalazimo i da iz nje izvučemo nešto korisno.

Danilo: Za vreme policijskog časa sam počeo da čitam, i od tada se trudim da čitam svaki dan. Moja interakcija sa ljudima se promenila, promenio sam se ja, promenili su se i moji prijatelji. Neki prijatelji su mi rekli kako su posali asocijalni i da nemaju više isti nivo samopouzdanja kada pričaju sa nekom novom osobom.

Novica: Kao što sam već rekao, nisam se mnogo pazio. Štaviše, svakodnevno sam se družio sa mojim drugarima iz komšiluka. Ali, s obzirom na to da su nam kontakti sa drugim ljudima bili ograničeni, još više sam se zbližio sa ljudima koji su mi već bili bliski.

GMInfo: Da li misliš da je, i na koji način, pandemija kovida promenila društvo/zajednicu u širem smislu – uporedi, opiši iz svoje vizure, svet pre i onaj kakav misliš da će biti posle vremena korone.

Marina: Mislim da pandemija i nije toliko uticala na društvo i okolinu, tj. da se društvo nije drastično promenilo. Naravno, imala je uticaja, ali i ona će da prođe i ljudi će opet osetiti slobodu i vratiti se na staro kao da se ništa nije ni dogodilo. Ponovo će sva briga, pažnja i saosećajnost nestati.

Sofija: U ovom trenutku, mislim da svi čekamo da se sve vrati kako je i bilo pre, i da će kasnije zaista i biti tako. Ovo nije prva, a verovatno ni poslednja pandemija i tragedija, i ljudi su uvek uspevali da se vrate na staro, na svakodnevni život, pa verujem da će ponovo tako i biti.

Tatjana: Ne mislim da će po završteku pandemije svet izgledati mnogo drugačije nego što je izgledao pre nje. Da, trebaće nam dosta vremena da se priviknemo na gužvu i da se oslobodimo refleksa stavljanja maski u zatvorenom prostoru, ali se nadam da će se ljudi brzo vratiti onome u čemu su uživali i pre epidemije, a u čemu poslednjih godinu i jače nisu smeli.

Danilo: Svet i društvo su se promenili. Ljudi su postali asocijalni i nesposobni da vode konverzacije.

Novica: Nadam se da cela situacija neće još dugo trajati i da ćemo vakcinacijom izaći iz pandemije. Takođe, mislim da će se ljudi ubrzo vratiti starim navikama i da će svet izgledati isto kao i pre.

GMInfo: Da li misliš da su školski/nastavni proces, kao i tvoje učenje, za vreme korone bili adekvatno prilagođeni situaciji ili ne; da li je tebi bilo lakše ili teže da se u tome snađeš u odnosu na ranije?

Marina: Smatram da su profesori i ljudi, koju su organizovali ovu celokupnu online nastavu, dali sve od sebe i odradili najbolji mogući posao. Nije bilo lako ni njima, a ni nama. Ko je želeo da prati i uči, imao je tu mogućnost i to veoma dobru i kvalitetnu. Svakako je lakše i lepše u učionicama, ali i ova druga alternativa je bila sasvim zadovoljavajuća.

Sofija: Na samom početku pandemije, u martu prošle godine, je vladala opšta panika i haos, i tada je onlajn školovanje bilo veoma loše, nismo mogli da se snađemo, ni mi, ni profesori. Trenutno je bolje, ali i dalje fale uživo predavanja i fali dosta motivacije. Nikome nije do rada i učenja u ovakvim uslovima. Ja sam se vremenom i snašla, posvećujući se više onome što će mi kasnije trebati, a onome što sam smatrala da mi i nije toliko važno, odrađivala koliko treba da imam dobru ocenu.

Tatjana: U početku je bilo preteško. Haotično, nejasno, naporno. Svi smo se međusobno, uključujući i profesore, žalili na bolove u očima, glavi i leđima, često je dolazilo i do konflikata. I međusobnih, i sa profesorima; jer je svako pokušavao da se na neki svoj način prilagodi novom programu. Međutim, kada smo se malo navikli, sve je išlo glatko. Štaviše, slušajući predavanja onlajn, potpuno sam se osećala kao u školi. Jedino što je manjkalo jeste socijalni kontakt sa odeljenjem.

Danilo: Škola je u neku ruku lakša, u neku ruku teža. Teška je zato što je većina profesora sebična i učenici su donekle prepušteni sami sebi; a nažalost, lakše je zato što manje učimo i ne idemo svake nedelje u školu.

Novica: Bilo mi je mnogo lakše, ali sam i propustio dosta gradiva, što i nije baš dobro.

GMInfo: Sada, više od godinu dana od početka pandemije u Srbiji, prema tvom mišljenju, da li su se ljudi dovoljno prilagodili i naučili da žive s tim – šta to govori o nama kao socijalnim bićima?

Marina: Smatram da se velika većina odmah prilagodila i shvatila ozbiljnost situacije. Nažalost, oni koji su govorili da je sve to laž i da to ne postoji, gubitkom neke njihove voljene osobe, shvatili su da to zapravo nije laž. Nakon nekog vremena, maske i sve mere zaštite, postale su svakodnevnica.

Sofija: Mislim da se ljudi generalno nisu promenili, jer oni koji su odgovorni i razumni bili su takvi i od početka, a oni koji su inače sebični i neodgovorni, takvi su i ostali. I dalje ima onih koji ne brinu za društvo koje i sami čine, tako da se u ovoj situaciji zaista vidi ko je kakav.

Tatjana: To kako su se ljudi prilagođavali i nosili sa ovom situacijom je veoma individualno. Od onih koji su i dalje samoinicijativno u izolaciji, do onih koji i dalje ne veruju u realnost pandemije uopšte. Pandemija nas je samo podsetila da čovek zaista jeste socijalno biće kome je društveni kontakt osnova za mentalnu higijenu.

Danilo: Mislim da su se ljudi prilagodili i naučili da žive pod ovakvom situacijom. Ljudima fali stari način života i nadamo se da će se sve što pre vratiti u normalu.

Novica: Ova situacija samo dokazuje da će ljudima zdravlje uvek biti na prvom mestu, ali i da su društveni kontakti ono što nas održava.

GMInfo: Trenutak, događaj ili kraći period, kada ti je bilo najteže, a da je uzrok toga bila korona kao pojava? Da li je bilo pomisli da se obratiš nekom za stručnu pomoć zbog toga ili ne, uopšte kako si se s tim (iz)borila?

Marina: Trenutak kada mi je bilo najteže jeste kada sam shvatila da meni bliske ljude nisam videla uživo i zagrlila skoro tri meseca. I jako mi je bilo teško jer nisam znala do kada će to trajati. Jednostavno, ta distanca i otuđenost mi je jako teško pala. Nisam pomišljala da se obratim stručnom licu jer sam imala osobu s kojom sam mogla o tome da razgovaram i to mi je itekako bilo dovoljno, zato što sam uvidela da nisam jedina koja se tako oseća, već da su u tome i mnogi drugi.

Sofija: Najgore mi je bilo prošlog aprila kad sam svaki dan provela u kući i falilo mi je društvo, da viđam ljude koji nisu moji ukućani i da se slobodno krećem. Bilo je naporno, ali nisam to toliko tragično doživela, jer sam verovala da će se situacija sigurno popraviti.

Tatjana: Da je bilo suza – jeste, da je bilo tuge što propuštam najlepši period srednje škole – jeste, da je bilo nerviranja oko pucanja internet veze u toku kontrolnog – jeste. Ali, ja imam tu sreću da odrastam u divnoj porodici i među divnim drugarima, kojima sam se uvek mogla obratiti u takvim situacijama i u kojima sam uvek nalazila utehu, osmeh i, što je najvažnije – razumevanje.

Danilo: Bilo je teških momenata, a najveća podržka tada su mi bili prijatelji.

Novica: Najteže mi je bilo kada sam i sam bio zaražen koronom. Psihički mi i nije toliko teško padalo, pa nisam imao nikakvu potrebu za stručnom pomoći. Više mi je smetalo što se nisam osećao dobro.

GMInfo: Kada bi se u budućnosti opet pojavila ista ili slična pandemija, šta misliš: kako bi reagovao i kakav bi bio – psihološki jači ili slabiji; obrazloži zašto?

Marina: Kada bi se nešto slično dogodilo, mislim da bih mnogo lakše sve to podnela, jer imam iskustva s tim i znala bih da će i tome doći kraj. Razmišljala bih o tome kako će i to proći i kako posle kiše uvek dođe sunce. Naravno da ne bih želela da se nešto slično dogodi, ali i ako dođe do toga, smatram da sam sad utrenirana i da bi mi bio manji problem proći kroz sve to.

Sofija: Mislim da bih bila psihički jača, zato što bismo drugi put bili spremniji, za razliku od trenutne situacije, koja je poprilično nepoznata i predstavlja drastičnu promenu.

Tatjana: Uh. Volela bih da mogu sa sigurnošću da kažem da bih samo bila psihički jača, poučena dosadašnjim iskustvom, ali nije baš potpuno tako. Moji vršnjaci i ja smo trenutno u tim godinama da nam se čini da je sve moguće i da ništa nije nedostižno. Ovaj period mladosti, period srednje škole, punoletstava, mature, ekskurzija, nikad se neće vratiti i sigurno bih bila besna, ne znam na koga – ali bih, kada bi se opet pojavila situacija slična ovoj. Na moju veliku sreću, sve ovo što sam malopre nabrojala, jedino je za čim žalim. I, hvala Bogu da je tako, jer je zdravlje uvek osnova za sve što sledi u životu.

Danilo: Bio bih psihološki jači i spremniji da se ovako nešto ponovi. Sledeća epidemija bi bila teža za sve nas, jer odavno jedva čekamo da sve bude ponovo normalno.

Novica: Bio bih jači, jer mi ništa ne bi bilo novo kao što je bilo ovoga puta. Mislim da smo se svi već malo navikli.

MLADI U DOBA PANDEMIJE 

Kakve izazove je pred mlade stavila pandemija i kako se sa njima nose popričali smo još jednom sa znalcem u oblasti ljudske duše i mentalnog zdravlja Ljubicom Rašić, specijalistom medicinske psihologije u milanovačkom Domu zdravlja.

– Iako su mladi viđeni kao deo populacije koji je bio pod manjim zdravstvenim rizikom, nesumnjivo je da su podlegli uticaju globalne krize, u smislu da im je život u epidemiji nametnuo brojne frustracije, ali i u smislu da su kao osetljiva društvena kategorija nakon pandemije dodatno u riziku od dugoročnih negativnih efekata. Da mladima nije bilo lako prethodne godine vidimo i po brojnim izveštajima i istraživanjima koji ukazuju da rizik po mentalno zdravlje postoji, pa je sada važno prepoznati kakav uticaj je imala pandemija na mlade, razumeti ih  i pomoći kada je potrebno – ocenila je Rašić.

Ona kaža da je potrebno pokazati i oprez od neopravdanog optuživanja mladih za širenje epidemije jer se kod njih takođe javlja strah u pogledu zdravstvene ugroženosti za porodicu i prijatelje, strah za sebe.

– I oni su u istim okolnostima žaljenja za gubicima, pa im se nametanjem krivice stvara dodatno opterećenje, koje je u mnogim pojedinačnim slučajevima i suprotnost od njihovog ponašanja u okolnostima epidemije. Ovakve optužbe mladi doživljavaju nepravdenim, stvaraju doživljaj neshvaćenosti svojih socijalnih potreba, koje su u periodu odrastanja bitne za pravilno sazrevanje, ali i neuvažavanja činjenice su oni pandemijom doživeli ogromnu promenu u svakodnevnom životu – rekla je naša sagovornica.

Ona navodi da u oblasti kognitivnog razvoja i obrazovanja – izmenjen način nastave i studiranja, prelazak na online nastavu, donosio je doživljaj uskraćenosti za pristup informacijama koje se dele redovnom nastavom, teškoće u razumevanju kompleksnijih sadržaja, brojne probleme povezane sa nedostakom adekvatnih tehničkih uređaja.

– Socijalni razvoj i emotivno sazrevanje je sfera u kojoj je takođe došlo do nezanemarljivih promena – mladima je nedostajala škola i fakultet kao mesto za socijalizaciju, druženje, razmenu iskustva i osećanja, za stvaranje uspomena koje kao odrasli pamtimo celog života i rado ih se sećamo kao karakterističnih za bezbrižno doba mladosti. Nemogućnost i svedenost izlazaka i opuštenog druženja, nemogućnost odlazaka na ekskurzije, doneo je mladima doživljaj uskraćenosti za zajedničko provedeno vreme, za razvojno uobičajeno eksperimentisanje i učenje novih društvenih uloga i socijalnih veština – kaže Rašić.

Ona ističe da nemali broj adolescenata u istom razredu ili na istoj studijskoj grupi se skoro uopšte ne poznaje, nova bliska priijateljstva među vršnjacima se manje uspostavljaju, pa se javlja problem nesigurnosti, povučenosti i osećanje izolovanosti od društva.

KARANTIN GENERACIJA

Psiholog Ljubica Rašić ističe  da su neki izgubili bliske osobe i nalaze se u procesu tugovanja, veliki broj je preležao kovid, pa su se tako suočili i sa potencijalno ozbiljnim zdravstvenim problemima, kako sebe tako i bliskih osoba, što ih je značajno traumatizovalo.  

– Pandemija je, kako se često čuje, stvorila novu, tzv. karantin generaciju, dovodeći do značajne nesigurnosti kod mladih, odlaganja separacije od porodične grupe i autonomnog života, čime se odlažu razvojni zadaci, a to predstavlja podlogu za brojne psihičke probleme. Pojačano konzumiranje alkoholnih pića, psihoaktivnih supstanci, sklonost vršnjačkom nasilju i promiskuitetnom ponašanju, samo su neke od manifestacija rizičnog ponašanja u mladosti koja obično imaju i dublji uzrok, ali svakako je važno da ih na vreme prepoznamo i kao moguću posledicu globalne krize povezane sa korona virusom – kaže na kraju razgovora Rašić i dodaje – Tu svakako ubrajamo u prvom redu i porast anksioznih, depresivnih i sa stresom povezanih poremećaja, a tipično za adolescentnu dob i brojne druge krize i psihijatrijske entitete, koji u ovom periodu imaju svoj početak.

GMinfo