• 18.05.2022.

Me(n)talna ograda: Korona i sport u Milanovcu (02)

foto: pyxabay

Iako su svi sportski kolektivi pretrpeli teške posledice prekida i izmena u režimu svog rada, finansijskih i pre svega zdravstvenih udaraca tokom skoro dve godine pandemije COVIDA-19, srazmerno veličini, složenosti unutrašnje organizacije i samog ranga takmičenja, najveći su se suočavali sa najvećim izazovima i najširom odgvornošću po svoje članove, pa samim tim i milanovački kolektivi iz vrha domaćeg sporta, FK Metalac i OK Takovo Zvezda Helios.

Sportski direktor fudbalskog superligaša i profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, Bojan Leontijević, za GMInfo tim povodom naglašava da su se u Metalcu za vreme kovid krize najviše trudili da s tim u vezi emituju unutar kolektiva i igračkog kadra pozitivnu energiju, ne pridavajući, na prvi pogled, previše značaja težini problema, ali se ujedno maksimalno trudeći da preduzmu sve kako bi predupredili statusne, psihološke i fizičke padove kod svih selekcija, naročito A tima.

– Mi nismo do danas imali nijedan jedini zdravstveni problem povezan sa kovidom i možda smo čak jedinstveni po tome u Srbiji, – kaže Leontijević. – Da li je to proizvod postupaka koje smo preduzimali, da li je slučajnosti, verovatno od svega toga ponešto. Ono što je povoljna okolnost po Metalac i Gornji Milanovac je to što radimo u malom mestu i što su ljudi ovde generalno disciplinovani. Posebno jer je naša koncepcija takva da se opredeljujemo za mlade igrače, koji su se shodno tome, strogo pridržavali svega što smo im govorili kao stariji i iskusniji.

U Metalcu su, prema njegovim rečima, odlazili čak i korak dalje. Igrači često nisu ni ulazili u svlačionice, već su dolazili spremni za treninge direktno na teren.

–  To je ovde moguće, jer svi žive veoma blizu stadionu, pa su pre i posle treninga mogli da se tuširaju i organizuju bez prethodnog okupljanja u prostorijama, odmah su stizali na teren, na otvoreno, – ilustruje Leontijević.

foto: Ivica Milošević

Najvećih problema, odnosno iskakanja iz rutine, bilo je, kako kaže, u samom trenažnom procesu tokom popularno nazvanog lokdauna. Tadašnji stručni štab vodio je treninge onlajn preko zajedničke video aplikacije. Mimo toga igrači su redovno morali da pošalju snimak samostalnog treninga. Dobijali su instrukcije i svako je svoj video morao da okači na platformu. Ne zato što im nisu verovali, već da bi se održalo zajedništvo, maksimalna veza sa trenerima, kako se ne bi izgubila ozbiljnost u pristupu, a sve u svrhu spremnog dočeka povratka na stari režim takmičenja i rada, koji je trebalo kad-tad ponovo da se uspostavi.

– Upravo zato što mi iz struke i rukovodtsva ciljano nismo naizgled odavali utisak da nam se događa nešto katastrofično, a iza toga pažljivo sprovodeći mere koliko smo mogli, i propisane, i naše interne, slali smo ka gračima jasnu poruku i pozitivnu energiju koja je njima na psihološkom planu veoma značila. Bili su sigurni u nas i bezbedni, mislim da je to bio ključni faktor u celoj priči. pojašnjava sportski direktor Metalca. – Dakle, nisu se osećali usamljeno ili možda prepušteni sami sebi, kao što je slučaj ponekad u drugim gradovima, gde se dugo putuje do stadiona, gde su fizički prilično odvojeni od stručnog tima i jedni od drugih. Mi smo im bili stalno na usluzi i na vezi s njihovim roditeljima, a vreme tokom onih najvećih ograničenja, oni su svakako bili kod kuće sa svojim porodicama, – kaže Leontijević i dodaje:

sportski direktor FK Metalac, Bojan Leontijević, foto: fkmetalac.rs

– Čak i u trenucima veoma važnim za ceo kolektiv, poput jubileja 60 godina od osnivanja Metalca, mi nismo išli na masovna okupljanja, već smo tu svečanost pažljivo sproveli u najužem krugu, na otvorenom. Drugo, ljudi koji se bave održavanjem stadiona, prostorija i higijenom, bili su besprekorni u svojim zadacima; od uobičajenog čišćenja, pa čak do stalnih dezinfekcija lopti.

Na pitanje kako ocenjuje reakciju države na kovid krizu i prelamanje njenih ad-hok propisa u novonastaloj situaciji, Leontijević kaže:

– Sveukupno gledano, mislim da se odreagovalo, ali i prošlo, prilično dobro. Sticajem okolnosti. Ovakav zaključak izvodim iz toga što većina klubova i sportskih kolektiva nije bila u prilici da se pridržava u potpunosti mera i preporuka. Ako ste čitali sve one propisane mere, to je jednostavno tehnički nije bilo nemoguće sprovesti u svakom trenutku i u svakoj sportskoj organizaciji. Mislim da smo se, generalno gledano, provlačili kroz sve nekom optimalnom putanjom i imali puno sreće u tome.

Za Leontijevića, ono što je bila i što ostaje najveća nepoznanica u uslovima koji su i dalje u izvesnoj meri novi i neispitani, jeste praktičan proces rada u sferi naknadnog fizičkog angažovanja i naprezanja kod post-kovid stanja.

– Mislim pre svega na doziranje opterećenja kod ljudi koji, na različite načine i u različitom stanju, izlaze iz bolesti ili iz slabije fizičke aktivnosti u intenzivnom sportu. Iako sada izlazi značajan broj istraživanja iz tog domena, mi još nemamo sistematizovana saznanja i uputstva kako da sprovodimo treninge usled takvih okolnosti, posebno individualno, – ističe Leontijević. – Kako uvoditi igrača ponovo u trenažni proces, može li odmah da nastavi s punim opterećenjem, da li postepeno, da li recimo dve sedmice ne bi trebalo uopšte da radi nakon oporavka i slično. Mi generalno još ne znamo kakav je tačno tok individualnog oporavka organizma niti su kreirani protokoli za šire reagovanje u sportskim kolektivima po tom i drugim pitanjima. Neko dobije koronu, prođe mu sve to, čim se oseti bolje, odmah sutradan igra utakmicu, što je mnogo rizično. Opterećenja su velika i nagla, a igrači često nisu racionalni kada posmatraju stanje svog tela. To je sad najveći problem, – zaključio je Leontijević za GMINfo.

Prvi muški tim odbojkaškog kluba Takovo Zvezda Helios bio je na pragu da ostvari najveći uspeh kluba – ulazak u najviši rang srpske odbojke još te 2020. godine, kada je takmičenje prekinuto zbog kovida. Već u sledećoj sezoni, kada su se sportska borilišta otvorila za takmičarski deo, uspeli su u tome. Sve to usred najvećih iskušenja po organizacionu i finansijsku strukturu kluba.

foto: OK Takovo

Jedan od trenera OK Takovo Zvezda Helios, Miloš Ignjatović, ujedno i nastavnik fizičkog obrazovanja u osnovnom školstvu, paralelno za GMInfo sagledava razmere ovog zastoja u trenažnom i nastavnom procesu iz njegovog domena.

– Što se tiče našeg kluba, ono čime sam bio iznenađen, moram priznati, bez da hvalim ikog samo hvale radi, jeste kako je Odbojkaški savez pozitivno odreagovao na sve što se dešavalo, – kaže Ignjatović. – Oni jesu, kao i mnogi, morali da preseku takmičenje, ali su svim klubovima u najvišim ligama dodelili ozbiljna finansijska sredstva, ne bismo li prebrodili krizu. Ne znam kako su drugi savezi reagovali, ali naš je odradio zaista jednu veliku stvar. Bukvalno su klubove sačuvali od propasti. Jednostavno, gradski i opštinski budžeti za sport i odbojku su se mužno smanjili za oko dvadset odsto, dok je Savez to nadoknadio čak i za duple iznose. Mislim da će to biti i ove godine slučaj, tako da tu niko ne može da ima bilo kakve zamerke.

S druge strane, Ignjatović upozorava na mnogo veći i dugoročniji problem, koji se krije iza zastoja i usporavanja pri školskom i profesionalnom bavljenju fizičkom aktivnošću – posledice po najmlađe uzraste.

– Moje mišljenje je da školska deca, i deca u našem klubu, nisu bila svesna šta nas je snašlo. Prisetimo se, kreću mere, onlajn nastava, problemi u zaključivanju ocena, deca su neaktivna, mi prekidamo rad sa svim mlađim kategorijama. Klub je donekle i počeo da funkcioniše negde aprila, maja te godine, ali školska nasava nije. Deca su ušla u period bez kretanja, pad imuniteta je drastičan, i mnogo im je vremena trebalo da se vrate u bilo kakav normalan oblik rada. Čak se i dan-danas osećaju velike posledice po njihov fizički status, – napominje Ignjatović.

Zar je tako ozbiljan pad u domenu fizičkog zdravlja moguć za oko pola godine koliko je trajao period najintenzivnijih mera u pogledu ograničenja kretanja, on odgovara:

Miloš Ignjatović, GMInfo

– Kakvih samo pola godine. Deset dana bez fizičke aktivnosti je štetno po čoveka, a možemo misliti kakve su posledice tek za decu, koja su u razvoju, ne samo na telesne već i na psihičke aspekte njihovog razvoja, – upozorava Ignjatović. – Najprirodniji način ljudskog života jeste kretanje. Kod dece skokovi, poskoci, puzanja, trčanja. Ono što sam ja zatekao po nastavku školske godine su bili ogromni padovi u rezultatu testiranja kod sve dece. Određene testove smo imali pre i radili posle korone. Mislim da ćemo u saradnji sa Fakultetom sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu te nalaze objaviti, i to je nešto što će nam značiti u formiranju načina kako raditi dalje i tačno ćemo moći da odgvorimo o razmerama problema.

Na pitanje da li su pauze u radu tokom korona-krize, kakve su prisutne sporadično i danas kod izmena režima rada u školama, anulirale rad sa decom koja su inače bila fizički angažovana mimo nastave u odnosu na onu koja nisu, on kaže:

– Mnogo je teže kod većine njih da se vrate na pređašnje fizičko stanje nego što smo misili. Oni su bili dugo u sedalnom položaju, naročito kod te dece u školama, koja nisu imala vannastavno bavljenje sportom. Na sreću, deca koja su trenirala neki sport, mogu da govorim o odbojci, bila su željna povratka fizičkim aktivnostima i socijalizaciji uopšte, dok je onu prvu grupu bilo mnogo teško pokrenuti. Naprosto, nisu imala nikakvu motivaciju za nastavu u okviru fizičkog vaspitanja, – napominje Ignjatović za GMInfo.

Kod pitanja shvataju li roditelji svoj udeo u odgvornosti pri razvoju dece kada ostaju jedini da ih motivišu na fizičku aktivnost, kada nema nastavnika ni trenera u blizini, pa se po uvreženoj praksi fizička kultura ostavlja po strani kao nešto što je najlakše žrtvovati kada „ima većih briga“, Ignjatović naglašava:

– Ne samo roditelji, već u celini kao društvo, pravimo jednu ogromnu grešku prema deci, jer fizičku aktivnost ne uzimamo za nešto bitno. Mislim da će to nažalost tek doći na naplatu. Čak i u redovnim okolnostima, da nije bilo pandemije, zanemaruje se važnost časa fizičkog vaspitanja. Računa se da fizičko nije bitno, daće mu nastavnik dobru ocenu kako god da bude, a šta se zapravo za to vreme dešava s tim detetom? – kaže Ignjatović.  – Konkretno, mi već u petom razredu kad nam dođe dete, imamo problem sa osnovnim oblicima njegovog kretanja, poput hodanja i trčanja. To je nešto što zaista zabrinjava. Mora jednom da se pokrene sistematizovanija i ozbiljnija obuka roditelja i nastavnika o važnosti fizičkog vaspitanja. Mi ćemo sada, posle korone naročito, ukoliko to ne odradimo kako valja, za desetak, petnaest godina imati nepovratan problem sa deformitetima kičmenog stuba kod odraslog stanovništva, i to će biti problem cele nacije. Imaćemo, na primer, manje radno sposobnih ljudi, skoro svi će morati da idu na redovne vežbe. Setiće se u tom trenutku zašto smo im govorili da je te vežbe trebalo da rade dok su bili mladi, – upozorava Igrnjatović za Me(n)talnu ogradu GMInfa.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović

povezni članak:
Me(n)talna ograda: Korona i sport u Milanovcu (01)

Milos

Prethodni članak

Kvar na grejnim instalacijama u Ul. Hajduk Veljkovoj br. 22 i 24

Sledeći članak

Prvog dana decembra pretežno sunčano