Zbog epidemije koronavirusa, svakodnevni život osoba sa invaliditetom, koje su inače jedna od najugroženijih kategorija stanovnika, je značajno otežan.

U novoj situaciji za celo društvo, tokom vanrednog stanja usled epidemija virusa korona, osobe sa invaliditetom su se našle u posebno teškoj poziciji.

Sagovornici GMinfo portala ukazali su na niz pitanja koja su se odmah otvorila po proglašenju vanrednog stanja i policijskog časa sredinom marta prošle godine u Srbiji. Među njima su bila i ona – kako obezbediti siguran odlazak kod lekara, kako da u kuće korisnika usluga dolaze personalni asistenti ili geronto-domaćice kako bi osobe sa invaliditetom mogle da obave bazične potrebe, kao što su – ustajanje iz kreveta, hranjenje, lična higijena, nabavka namirnica i slično.

Milanovački paraolimpijac Srboljub Marković član reprezentacije Srbije i PK „Visoki napon“ kaže za GMinfo da je pandemija covid-19 svakako bila potpuno nova situacija za celo društvo, a osobe sa invaliditetom su se našle u veoma teškoj poziciji.

– Mi smo inače među najugroženijim kategorijama stanovništva, pogotovo oni koji ne mogu da se kreću i koji su u velikoj opasnost od bilo kakve respiratorne infekcije, raznih retkih bolesti, dijalize, osobe sa intelektualnim invaliditetom…  Korona je dosta uticala na naš život, mnogo više nego na osobe koje mogu normalno da se kreću. Em, što i ovako imamo prepreke u kretanju jer nam nedostupno dosta toga, em zbog koronavirusa… Naprimer nama u kolicima je u doba korone bila naučna fantastika otići na Medicinu rada ili kod zubara. Jer da bi otišao kod stomatologa zbog nepristupačnog ulaza meni su potrebna čevtorica da me unesu i odnesu na sprat, na pregled. A koga naći od prijatelja da nije zaražen ili da je preležao?! Pa meni u toj situaciji je potrebno njih četvoro da mi pomogne. Onda tražiš privatnog zubara, ali onog do kojeg imaš najmanje prepreka do zubarske stolice – kaže Marković.

On kaže da se pojavom pandevije najviše plašio ukoliko se razboli da će morati u bolnicu na lečenje.

– Svako od nas ko je u kolicima najviše se plašio da ukoliko se razboli i ode u bolnicu da mu je tu kraj. Nemoguće je da se u toj situaciji izvučem, jer ko će da gleda nas u kolicima, kojima je neophodna pomoć 24 sata. jer mi sami ne možemo da funkcionišemo, a drugi oboleli leže po hodnicima kojima je takođe medicinska pomoć potrebna. U našem slučaju, ukoliko bi morali da legnemo u bolnicu, nama je potrebna pomoć 24 sata. E, možda smo se baš zbog toga više čuvali od ostalih.

Srboljub kaže da prva dva mesece pandemije se potpuno isključio iz socijalnog života i nigde se nije kretao.

– Zbog straha da se ne zarazim i ne legnem u bolnicu, upravo iz razgloga koji sam vam ispričao, potpuno sam isključio svoje kretanje. Samo što sam morao da odem na posao i pravo nazad kući. U početku je veliki stres bio kada su govorili da se virus na metalu zadržava 24 sata, a nama su ruke na metalu tj. na točkovima upravo 24 sata. Bile su u početku obavezne uz maske i rukavice. A kako da ti nekom objasniš a ja ne mogu da guram kolica sa zaštitnim rukavicama. Nije bilo lako.

Za vreme policijskog časa Srboljub je trenirao kod kuće, bio je prinuđen kao i druga dva člana kluba „Visoki napon“ da u dvorištu trenira.

– Sve što smo mogli preneli smo kod kuće, tegove, neke sprave… kod devojčice iz Preljine, koja sa nama trenira, preneli smo drugi deo sprava, pa smo odlazili drugi deo dana kod nje da bi trenirali. A, kada smo radili bacanja onda smo to morali kod mene u dvorištu. Tako da mogu da kažem da smo trenirali po šupama i svojim dvorištima.

On podseća da se osobe sa invaliditetom svakodnevno susreću sa preprekama, pa čak i u svojoj kući, jer dovoljno je da neko od ukućana zaboravi da vrati stolicu na svoje mesto i da se odjednom stvori prepreka velika kao planina.

– Ispred nas su svaki dan prepreke, bilo kod kuće, bilo u gradu. Na inicijativu našeg kluba opština je zadnje 3-4 godine dosta toga uradila, pa su tako urađena parking mesta za osobe sa invaliditetom, kao i rampa na ulazu u opštinu. Mislim da ni veći gradovi nemaju urađen takav pristup tj. ulazak u opštinu kakav mi sad imamo. Evo i Policijska stanica u Milanovcu je skoro takođe uredila ulazak. Sada imamo i teretanu prilagođenu nama, pa čak smo i dva takmičenja organizovali. Nedavno smo dobili i novi lep tržni centar i obeležena parking mesta za invalide, ali ne i kako da se sa njega kolicima popenjemo preko ivičnjaka u te radnje. Dakle velika prepreka, problem. A sve to zato  jer mi nismo uključeni u to, niko nas ne kontaktira kada nešto pravi pa da nas konsultuje šta je nama kao ugroženoj kategoriji potrebno da bi nam bulo pristupačnije. Ne treba nama da svaka radnjica ima pristup, ali javna preduzeća i ustanove trebalo bi da nam budu dostupni. E, a sad zamislite koliko nam je sve nedostupno u doba korone.

Dan po dan, na inicijativu njihovog kluba „Visoki napon“, rešavali su se pojedini problemi, koji su odmah isplivali na površinu. Srboljub kaže da se pokazalo na delu da su rešenja moguća isključivo kada nadležni čuju upravo one ljude koji problem osećaju na svojoj koži.

– Ima nas koji se krećemo, održavamo neke kontakte, treniramo i imamo neki svoj socijalni život koliko bilo, i u svemu tome trudimo se da se sačuvamo od virusa. Ali među nama ima i onih koji su u kolicima a koji su „zatvoreni“, nepoverljivi i uplašeni. Kojima je potrebno na neki način prići, „otvoriti“ ih, a plaše se svakodnevnih prepreka, a zamaslite tek koronavirusa. U tom slučaju okupljanje, priča i razmena iskustava osobama poput nas mnogo znači jer sve je nepoznato, a korona je oko nas. E, to je strah – zaključuje na kraju razgovora Srboljub Marković.

Milenko Talović iz Pranjana je već devet godina nepokretan i od tada se kreće uz pomoć invalidskih kolica. Ipak, to ga ne sprečava da „gazduje“ svojim domaćinstvom, kao i da spretno barata ključevima u svojoj radionici. 

Napominjiću da je imao tu „sreću u nesreći“ da ga je „korona“ zaobišla, Milenko napominje i još neke probleme sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u našim sredinama.

– Razumem ja da ne može svuda da se ugradi pristupna rampa i da nam se olakša ulaz ili izlaz, ali, ne biste verovali koliko sveta ima koji će da vas posmatraju kako i koliko se mučite da negde udjete ili izadjete, a neće da vam se ponude da vam pomognu – govori sa razočaranjem Milenko Talović.

O svom iskustvu borbe sa koronom, naš kolega novinar, inače invalid prvog stepena, Goran Trifunović, kaže:

– Nakon ležanja u bolnici i „odradjene“ kućne izolacije, počeo sam da se vraćam u svakodnevnicu. Ipak, nisu svi oni koje znam gledali na mene istim očima. Bliža familija i prijatelji su me „dočekali“ normalno, dok su oni koje nisam vidjao tako često, na neki način zazirali od mene, što me ne čudi, jer o ovoj bolesti i lekari imaju mnogo nedoumica. Tako sam, recimo, na novom radnom mestu, morao da krijem da sam preležao najnoviju pošast, a kod većine je bilo primetno da izbegavaju kontakt sa mnom, kao i da se pridržavaju prepisane distance. Takodje, bilo je dosta i onih koji mi nisu ni poverovali da sam uopšte i imao „Covid 19“, ali, čini se da je najveći broj ljudi ubedjen da je sve samo laž i prevara, odnosno, zavera globalista, – primećuje Trifunović.

Razlike u psihološkom smislu kada je u pitanju suočavanje sa pandemijom, postoje i u zavisnosti od karakteristika invaliditeta, dakle podgrupa u ovoj kategoriji stanovništva, dok se terapijska praksa naročito određuje prema razlici u uzrastu.

Deci sa invaliditetom u Milanovcu i njihovim porodicama, podršku je pružala i psiholog Ljubica Rašić.

Iskustvo u tome je i za lekare, i za njihove pacijente, umnogome novo, imajući u vidu sam obim i rasprostranjenost problema, kao i specifične okolnosti koje karakterišu jednu široku zdravstvenu krizu, nezapamćenu u iskustvu, kako terapeuta, tako i mladih sa invaliditetima.

Strah od nepoznatog, prisutan u dužem kontinuitetu, promene psiholoških stanja i reakcija, od neverice, poricanja, preko paničnih epizoda, anksioznosti, loših predviđanja i ljutnje, neki su od oblika regaovanja kako bi se taj strah eliminisao. No, tek kod mladih sa nekim vidom ograničenih fizičkih ili mentalnih funkcija, naročito dece, ove pojave dobijaju na svojoj složenosti, naročito kod onih koji nisu u stanju adekvatno da procesuiraju i protumače informacije iz okoline, kao i da artikulišu svoje reakcije na ono što se događa u okruženju, a potpuno je van usvojene rutine.

Kako za GMInfo navodi Rašić, psihološka podrška je tokom pandemije Korona virusa pružana deci sa invalititetom, senzornim, intelektualnim, višestrukim razvojnim smetnjama i oštećenjima, kao i njihovim roditeljima i ostalim članovima porodice, jer su ove porodice u kriznim vremenima još osetljivije kategorije stanovništva zbog dodatnih teškoća koje im situacija nameće.

– Pored toga, razvoj deteta ne možemo odložiti za „neka bolja vremena“, jer sticanje veština stimulišemo u tačno određeno vreme, a i ova situacija nam je opet pokazala koliko je emocionalno stanje i uloga roditelja bitna za dete, naročito za dete sa teškoćama u razvoju, – ističe Rašić. – Deca sa invaliditetom su tokom pandemije predstavljala rizičnu grupu jer imaju slabiji imunitet u odnosu na drugu decu, pa su ne samo oni, nego i njihovi roditelji bili zabrinutiji i oprezniji no inače i imali su veću verovatnoću da iskuse više strepnje i anksioznosti.

Roditeljima je, kao i u svim kriznim situacijama, savetovano da razgovaraju sa detetom, naravno shodno uzrastu i njegovim kognitivnim mogućnostima,  pitanjima koje dete postavlja, strahovima i bojaznima koje ispoljava, kao i shodno specifičnim potrebama koje ima.

Deci sa invaliditetom je bilo, i još uvek je potrebno, biti stabilan oslonac i kroz razgovor održavati uverenje da će neko brinuti o njemu i da će zajedno sa odraslom osobom, za koju je afektivno vezano, proći kroz problem.

– Dodatne probleme su imala deca sa oštećenjem sluha, što zbog činjenice da zbog nošenja maski nisu mogli da „čitaju sa usana“, a obraćanje telefonskim razgovorom im je neizvodljivo, što zbog izostajanja dovoljnih informacija na znakovnom jeziku, pa se dodatno u njihovim krugovima širila panika i anksioznost, – napominje Rašić za GMinfo.

Kako ona dodaje, tokom pandemije pojedina deca sa smetnjama u razvoju, kao i ona sa poteškoćama u učenju, kod kojih se nastava organizuje po individualnom obrazovnom planu (IOP), nastavu su neredovno pratili – jer se ista često odvijala tako da su samo pojedini nastavnici slali zadatke; ponekad su nedostajali tehnički uslovi, ponekad je neophodna roditeljska pomoć i dovoljna zainteresovanost izostajala, a svakako je podrška roditelja drugačija no stručna u redovnoj nastavi. Nedostajala je i interakcija sa vršnjacima, aktivnosti i druženja, ritam svakodnevnih navika.

– Posebno je promena dnevne rutine teško padala deci sa razvojnim teškoćama iz spektra autizma, – podvači Rašić. – Njima je bilo teško objasniti da ne mogu napolje tokom karantinskog dela epidemije, pa je savetovano održavanje rutine uz izmenjena pravila, dok nije odobreno da deca sa smetnjama u razvoju i autizmom mogu da se kreću i u vreme policijskog časa u pratnji odrasle osobe. Neki su izveštavali da je šetnja u uslovima u kojima je na ulici bilo manje ljudi i manje jakih zvukova, na koje često reaguju uznemirenošću, više prijala.

Prema njenim rečima, u zavisnosti od stepena funkcionalnosti problemi ove dece su bili i jesu različiti, ali generalno su se ticali uspostavljanja novih, predvidljivih rutina i načina ponašanja tokom epidemije, u čemu su pomagali saveti roditeljima da su okolnosti takve da i ne treba da budemo savršeni, dovoljno je da damo sve od sebe jer neka deca možda ne mogu da govore ili čak ni da se odazovu na svoje ime, ali i dalje mogu da čuju naše reči i osete našu dobrotu.

– Zato je bitno istaći da je jedan od osnovnih principa, koji bi trebalo razvijati pri pomoći detetu, kao i odrasloj osobi sa invaliditetom, zasnovan na poštovanju dostojanstva osobe, – ukazuje Rašić.

Pomoć se osobama sa invaliditetom, a naročito u karakteristično vreme poput pandemije korona virusa, kako ona savetuje, „pruža neupadljivo“, jer je svako ljudsko biće veoma osetljivo u situaciji kada je prisiljeno da ponavljano/stalno traži tuđu pomoć zbog teškoća koje nije u stanju samo da reši i kada zavisi od volje, empatije i razumevanja drugih ljudi, naročito nepoznatih.

– Dakle, pomažemo ne ističući sebe, ali ni ne negiramo važnost pružene pomoći kada nam osoba zahvali za istu, – zaključuje Rašić.

Prema studiji koja se oslanja na popis stanovništva Srbije iz 2011. godine, priloženu republičkom Zavodu za statistiku, autora Milana M. Markovića (detaljli prema uzrastu priloženi u tabeli), od ukupnog broja osoba sa invaliditetom, najviše ih je prijavilo poteškoću usled problema u hodanju i penjanju uz stepenice, njih 59,5% (4,7% ukupne populacije). Drugi problem po pojavnosti jeste onaj u vezi sa vidom, koji je prijavilo 41,9% ukupnog broja OSI (3,3% ukupne populacije).

Sledi problem u vezi sa sluhom, koji je prisutan kod 25,3% skupa OSI (2,0% ukupne populacije), a zatim problem u vezi sa pamćenjem i koncentracijom od 16,8% (1,3% ukupne populacije), sa samostalnošću od 15,4% (1,2% ukupne populacije) i sa komunikacijom i razumevanjem od 10,2% ispitanika sa invaliditetom (0,8% ukupne populacije), navodi se u studiji RZS.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović/GMInfo.rs