Kako aktuelna epidemiološka situacija zahteva dodatnu opreznost kod obolelih od dijabetesa, kao i kod većine hroničnih bolesti, prisutan je dodatan strah i bojazan za zdravlje. Mnogi zbog straha od zaraze ili odlaganja kontrole ne posećuju lekara, mnogima je i aktivnost oslabljena, a unos hrane povećan, stres je povećan, a distanca u kontaktima naglašena, pa mnogi ostaju uskraćeni za podršku i socijalnu razmenu.

Ali, uz poštovanje svih propisanih mera zaštite, korekciju određenih životnih navika u aktuelnim uslovima, međusobno razumevanje i pozitivan stav problemi se mogu uspešno prevazići, u smislu što boljeg prilagođavanja novonastalim promenama i izlaska iz krize sa što manje posledica po zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. 

– U ovom trenutku je važno, osim da se skrene pažnja na bolju kontrolu bolesti i disciplinovan pristup u pogledu mera zaštite, slediti sve one generalizovane savete namenjene opštoj populaciji: selekcija i kritičan stav prema nepouzdanim informacijama, prema preplavljujućim i katastrofizirajućim sadržajima, održavanje bliskih i poverljivih socijalnih kontakata koje doživljavamo kao podršku i posle kojih se najčešće osećamo dobro jer možemo da razgovoramo otvoreno o  osećanjima, strahovima i nedoumicama koje nas muče, održavanje rutine u dnevnim aktivnostima, bavljenje stvarima koje nas opuštaju i koje „uposle“ mozak – kaže za GMinfo Ljubica Rašić, specijalista medicinske psihologije u milanovačkom Domu zdravlja.

Ona kaže da ne možemo sebi narediti da se povremeno ne osećamo anksiozno jer su okolnosti već neko vreme kontinuirano stresne i iscrpljujuće, ali možemo ih prihvatiti kao takve.

– Normalno je da ponekad osećamo strah i potrebno je da ga razumemo jer ugrožava nešto što je nama važno, ugrožava zdravlje, potom i druge vredne nam stvari, pa tu imamo ishode na koje ne možemo da utičemo i to je tako, sutrašnjica uvek i jeste neizvesna, ali i rešenja na koja možemo da utičemo i fokusiranje na njih nam daje koliko-toliko doživljaj kontrole nad situacijom. Ne očekujete od sebe, naročito ako patite od hronične bolesti, da budete potpuno smireni i aktuelnu epidemiološku situaciju prihvatite ne osećajući uopšte uznemirujuće emocije jer to ne bi ni bio odraz mentalnog zdravlja, već potiskivanja i negacije – priča naša sagovornica.

Ona navodi da ovo poricanje mnoge dovodi do ignorisanja problema i rizičnog ponašanja kojima ne dovode samo sebe, već i druge u opasnost, od toga da ne poštuju mere zaštite, do direktnog dovođenja u pitanje postojanja samog virusa.

– Dakle, i negiranje je samo odbrambeni mehanizam u stresu, pa je psihološki zdravije, a svakako i društveno odgovornije, suočiti se sa svojim bolnim osećanjima i doživeti ih, ne stresirati sebe dodatno zbog stresa koji osećamo jer samo tako se sa njima možemo i izboriti i ubrzo osetiti bolje – pojašnjava Rašić.      

Psihološko savetovanje – jedan od načina da se borba sa dijabetesom učini lakšom i prihvatljivijom 

Oboleli od dijabetične bolesti u periodu suočavanja sa postavljenom dijagnozom doživljavaju stres, često propisivanje insulina opažajući kao znak da je njihova bolest naročito teška ili se nalazi u krajnjem stadijumu, što ima stresan učinak na psihu.

– Saznanjem da osoba boluje od dijabetesa prolazi kroz faze šoka, neverice, čuđenja, ljutnje, tuge i na kraju prihvatanja, pa upravo u tom periodu savetodavni rad sa psihologom pomaže da se osoba lakše adaptira na promene koje donosi život sa ovom bolešću. Moguće zbog toga što dijabetes deluje „tiho“ jer nema burnih i izrazitih simptoma mnogi odrasli kojima je dijagnostikovana bolest pokazuju nezdrave navike i nesvesni problema teško prihvataju da imaju hroničnu bolest. U praksi se često dešava da uzimaju lekove, ali da ne uvode promene u svoju ishranu, nivo fizičke aktivnosti ili načine borbe sa stresom, što je gledano iz psihološke perspektive donekle razumljivo, zato što čovek prirodno ima potrebu da izbegava neprijatnost i zadrži „status quo“ što duže, ali je i nezreliji mehanizam borbe sa bolešću, jer podrazumeva negiranje, otpisivanje i ignorisanje potencijalnih problema – pojašnjava Ljubica Rašić.

Ona ističe da stres ne izaziva samo dijagnoza, već i svakodnevna briga o raznim aspektima života, od merenja šećera u krvi i izbora hrane, do nužnosti kretanja, uzimanja insulina.

– Oko polovine osoba sa dijabetesom pati od hronične preopterećenosti stresom, uz povišen nivo stresnog hormona kortizola, pa izloženost dugoročnom stresu utiče na osećanje blagostanja i narušava kvalitet života, dovodeći i do psihičkih tegoba, tako da je psihološka podrška i u tom segmentu dobrodošla. Jedna od čestih psiholoških posledica dijabetesa su i depresivna stanja, kojima je ekvivalent i tzv. prikrivena suicidalnost u formi oglušavanja o savete lekara, namernog zanemarivanja terapije i saveta. 

Rašić kaže da stres dalje može dovesti i do nezdravih navika kao što su loša prehrana, upotreba alkohola, pušenje – jer negativne emocije i stres stvaraju potencijal za prejedanje i za „emotivnu glad“ kod osoba koje hranu koriste u cilju privremenog emotivnog rasterećenja.

– Ne praveći razliku između gladi i negativnih emocija, uzimajući brzu hranu i neplanirane obroke, dodatno narušavaju borbu sa bolešću, u kom smislu psihološki rad može pomoći u prepoznavanju i prihvatanju autentičnih emotivnih stanja i njihovog razlikovanja od gladi, od potrebe za slatkišima. Ovo je naročito važno u sadašnje vreme epidemije jer su osobe sa dijabetesom, kao i svi drugi – što zbog izolacije, što zbog smanjenja socijalnih kontakata i širih aktivnosti, kao i mnogih drugih frustrirajućih okolnosti, usmereni da rasterećenje od stresa traže u hrani – rekla je Rašić.

Ona kaže da akutni stres takođe dovodi do privremenog povišenja glukoze u krvi.

– Promene nivoa šećera u krvi utiču na raspoloženje svih ljudi, a kod osoba sa dijabetesom te promene su znatno češće. Mozak koristi glukozu kao izvor energije, a kada je nema dovoljno dolazi do promena nekih psihičkih funkcija – može da se smanji nivo koncentracije, da dođe do svadljivosti, napetosti, nervoze, džangrizavosti, razdražljivosti, pa i agresivnog ponašanja. Ovakva ponašanja negativno utiču na socijalne kontakte, pa osvešćivanje i razumevanje sopstvenog reagovanja može značajno psihoterapijskih procesom da poboljša socijalno funkcionisanje – priča naša sagovornica i dodaje da je u tom smislu značajan i rad sa članovima porodice obolele osobe u pravcu empatičnog shvatanja i razumevanja promena koje dijabetes donosi.

– Dakle, psihološka podrška pomaže pacijentu da prihvati lakše postavljenu dijagnozu i brže se adaptira na životne promene, da bolje razume ozbiljnost situacije i svoj zdravstveni problem u slučaju kada pacijent ne sledi savete lekara, da nađe motivaciju i usvoji zdrave životne stilove uz pomoć kojih će lakše kontrolisati bolest. U slučaju komplikacija koje dodatno narušavaju zdravlje i životni komfor potreban je nov način prihvatanja i adaptacije gde razgovor sa psihologom opet može da pomogne – navodi Ljubica Rašić, specijalista medicinske psihologije u milanovačkom Domu zdravlja.

Prema njenim rečima, uopšteno, psihološka podrška i podrška grupe daje dobre rezultate kod pojedinca u suočavanju sa posledicama i komplikacijama dijabetesa, pa je i u tom smislu neophodno da osoba sa dijabetesom prevaziđe stid ili strah, da bude dovoljno informisana i edukovana i time i bude zrela i sposobna da traži i primi pomoć. 

– U najvećem broju slučajeva kada se pridržavamo saveta lekara i određenih pravila zdravog životnog stila ograničenja ne moraju da postoje i dijabetes ne mora biti bolest, nego stanje koje ceo život može promeniti na bolje – ističe Rašić.

Dijabetes kod dece i psihološka podrška

Uspostavljenje dijagnoze dijabetesa kod dece je veliki stres i zato je važno pružiti podršku celoj porodici i pomoći ne samo detetu, nego i roditeljima da se na efikasan način izbore sa novonastalom situacijom hronične bolesti deteta. Potrebno ih je, pored obuke za tretiranje bolesti koja se odnosi na kontrolu nivoa šećera u krvi, pravilno doziranje insulina i planiranje odgovarajuće ishrane i fizičkih aktivnosti, i psihološki razumeti, osnažiti, ohrabriti i podržati u procesu prilagođavanja ceo porodični sistem.

– Od načina na koji se roditelj ponaša i oseća zavisi i to kako će dete prihvatiti svoju bolest i funkcionisati sa njom kroz život. I roditelj suočen sa dijagnozom deteta prolazi kroz faze šoka, poricanja, ljutnje, tuge i na kraju prihvatanja – inicijalno su u neverici, besni, potom tužni, skrhani, iscrpljeni, na kraju je potrebno da budu stabilni i borbeni i kao takvi siguran i stabilan oslonac detetu. Dakle, što pre roditelj dođe do prihvatanja i detetu će biti lakše da dijabetes prihvati kao deo svog života i neće biti zastrašeno – kaže Rašić.

Prema njenim rečima neretko se dešava da roditelj preuzme brigu i odgovornost za ishranu, davanje insulina i druge svakodnevne zahteve, pa je potrebno roditeljima skrenuti pažnju na nužnost osamostaljivanja deteta i adolescenta, naravno shodno uzrastu.

– Tu je važno izbalansirati protekciju i pomoć sa osnaživanjem i osamostaljivanjem, u početku uz nadzor i pomoć roditelja, kasnije samostalno, jer tako ćete najbolje pomoći svom detetu. Ovo se odnosi i na zamku preteranog zaštićivanja deteta koje dovodi do izbegavajućih ponašanja i stava da se detetu brane mnogobrojne uzrastu primerene aktivnosti. Ključ je u prepoznavanju aktivnosti tokom kojih se javlja problem jer ako stvari ne proba dete neće ni znati kako reaguje na njih i kako sebi da pomogne, kako vremenom da bude stabilno i dobro – pojašnjava Ljubica Rašić.

Ona navodi da u skladu sa uzrastom deteta potrebno je edukovati i dete, da sa dijabetesom može živeti normalan i ispunjen život i da će sa njima biti sve u redu. I adolescentu je takođe potrebno osnaživanje i podrška, kako od strane roditelja, tako i šireg socijalnog okruženja, jer su njihove reakcije na izazove bolesti burnije, mada na manifestnom planu čini se da mogu potpuno izostati. 

– Korisno je deci ukazivati na pozitivne modele i primere poznatih sportista, naučnika, umetnika i drugih profesija koji se bore sa dijabetesom, a ostvareni su u svojim profesijama i životnim ulogama, čime se deca osnažuju u stavu da mogu da postignu ono što žele. Iskustva stigmatizacije pokazuju da ona često dolazi od tzv. autostigmatizacije i slabog samopouzdanja deteta i adolescenta, pa je potrebno redukovati uverenje manje vrednosti i jačati samopouzdanje – zaključuje na kraju razgovora naša sagovornica.

Za psihološku pomoć možete se obratiti Savetovalištu za dijabetičare Doma zdravlja Gornji Milanovac, gde je svake poslednje subote u mesecu dostupan psiholog, u vremenu od 7 do 14 sati. 

V.P. gminfo.rs