U pandemiji korona virusom mnogo puta je podvučeno da su osobe trećeg doba najugroženiji deo populacije. Imajući u vidu da su mere samoizolacije suštinske u sprečavanju širenja i obolevanja, a da su povezane sa osećanjem usamljenosti, anksioznosti, depresije, ali i kognitivnim problemima, postavlja se pitanje kako da stariji sugrađani postupaju i ostanu psihički dobro.

Usamljenost, gubitak partnera i bliskih osoba, braće i sestara, i onih sa kojima se delio život i problemi, radovalo i plakalo, pojava bolesti, promene u načinu života, suočavanje sa redukcijom snage i enrgije, nekada i prilagođavanje na nove uslove života – na život u staračkom domu ili prelazak na boravak kod dece i njihove sekundarne porodice, potreba da negu i pomoć, čak i oko lične higijene ili ishrane i svakodnevnih aktivnosti dobiju od drugih… Na svakom koraku su promene, pa je čest strah od godina, bespomoćnosti, bolesti i samoće.

– Međusobno uslovljeni, ovi mnogobrojni okidači mogu da dovedu do pogoršanja mentalnog statusa starih, koji opet mogu pogoršati i fizičke tegobe, pa je veoma važno uvremenjeno prepoznati izazove sa kojima se starija populacija susreće – kaže za GMinfo Ljubica Rašić, specijalista medicinske psihologije u milanovačkom Domu zdravlja.

Starijima se, u ovo vreme pandemije i u odnosu na činjenicu da su deo populacije koji je najviše izložen smanjivanju kontakata, obično savetuje prevencija usamljenosti putem nerizičnih aktivnosti u odnosu na mogućnost zaraze.

– Ne dozvolite da fizičko distanciranje dovede do osećanja izolovanosti, usamljenosti i gubitka podrške okoline. Naučite da koristite društvene mreže, video igrice, pametne telefone, ukoliko niste tome bili vični, jer kako stručnjaci kažu njihovim korišćenjem smanjujete rizik i od demencije, a možete pronaći obilje „brain games“ za zabavu. Nikada nismo dovoljno stari da bi nešto novo naučili, a učenje stranog jezika je vrhunac moždanih vežbi. Umesto bavljenjem stvarima koje nisu pod vašom kontrolom koliko je moguće uložite trud, vreme i energiju u kreativno bavljenje sobom i svojim vremenom jer, iako idu zajedno, samoća i usamljenost ne povlače nužno jedno drugo. Slušajte muziku, bavite se ručnim radovima za bolju mentalnu kondiciju. Posvetite se povremeno najmlađima, pričajte im priče iz svog detinjstva, bajke, igrajte se sa njima. Nabavite kućnog ljubimca. Oslonite se na pomoć suseda, volontera, rodbine, prijatelja, porodice, zatražite pomoć – priča za naš portal psihološkinja.

Prema njenim rečima usamljenost donekle jeste tabu tema, pa često čujemo rečenicu „Ne želim nikoga da opteretim“, koja je izgovor da se ne obraćamo za pomoć kada je potrebna.

– Imajte kontinuitet u spavanju, izbalansiranu ishranu, uzimajte redovnu terapiju. Zadržite dnevnu rutinu što je više moguće, nastavite sa uobičajenim kućnim aktivnostima, idite u šetnje. Ne zaboravite da samoizolacija nije znak vaše slabosti ili straha već način da se okolnosti prevaziđu. Na kraju, ne zaboravite da nivo sreće često prati krivu u obliku slova „U“, tj. da je osećanje sreće najintenzivnije u dvadesetim, potom opada, da bi svoj novi vrh doseglo tokom penzionerskih dana, tako da starenje nije samo nizanje životnih kriza već napredovanje kroz nove životne izazove – kaže Rašić.

Prema podacima SZO mentalni problemi pogađaju više od 15 procenata svetskog stanovništva trećeg doba, pa kako se broj starih lica u svetu i kod nas rapidno povećava tokom godina, samim tim se povećava i udeo mentalnih poremećaja. Pored toga, najčešći psihički poremećaji kod starijih osoba se nadovezuju na već postojeće fizičke promene i neretko hronične somatske bolesti i u mnogome narušavaju kvalitet života. Najčešći mentalni problemi trećeg doba su demencija i depresija, mada su česti i anksiozni i afektivni poremećaji.

– Depresija kod starijih može dovesti do potpunog gubitka interesovanja za hobije i stvari u kojima su ranije uživali i reflektuje se na sve aspekte života. Prema psihosocijalnom modelu mentalnog zdravlja u trećem dobu ona proizilazi iz gubitka samopoštovanja, gubitka značajnih osoba iz života i devalvacije socijalnih kontakata, uslovljene zdravstvenim i finansijskim teškoćama i smanjenom funkcionalnošću – navodi naša sagovornica.

Ona pojašnjava da je demencija kliničko stanje koje se razlikuje od obične rasejanosti i dešava se da se u početku teško prepoznaje jer se zaboravnost često pripisuje stresu, ali problemi sa kratkoročnim upamćivanjem prvi su znak problema.

– Zaboravljanje poznatih imena i lica, gubljenje stvari i sitnica, teškoće u baratanju novcem i aktivnostima koje smo ranije sa lakoćom obavljali, „zaturanje“ predmeta na neodgovarajuća mesta, zaboravljanje razgovora koje smo vodili, svežijih događaja, teškoće snalaženja u prostoru, nagle promene raspoloženja bez povoda, sumnjičavost ili pretarana plašljivost, a koje ranije nam nisu bile svojstvene i nisu u skladu sa ranijim načinom života, sve su mogući pokazatelji da ukoliko navedeo prepoznamo kod nekog bliskog iz okoline zatražimo pomoć stručnih lica, koji su jedino kompetentni da dijagnostikuju demenciju – kaže psihološkinja Ljubica Rašić i dodaje – Dešava se da osoba starije životne dobi na somatske komplikacije reaguje naglom uznemirenošću i akutnim konfuznim stanjem, da pokazuje znake demencije, koja osim postepenim tokom, može započeti i naglo.

Jedan od oblika demecije je i demencija Alchajmerovog tipa i septembar je mesec borbe protiv Alchajmerove bolesti, a u okviru Doma zdravlja Gornji Milanovac obeležen je pod sloganom „Ljubičasti septembar“, kako bi se skrenula pažnja na rasprostranjenost ove neizlečive bolesti i podigla svest o značaju ranog otkrivanja bolesti i zdravih oblika ponašanja u prevenciji. U svetu od nje boluje oko 18 miliona ljudi, a kod nas, s obzirom da ne postoji zvaničan registar, procenjuje se da taj broj ide oko 200.000 zbog neprepoznatih i neregistrovanih slučajeva.

– Alchajmer ne pogađa samo obolele, već se sa posledicama bolesti suočavaju i članovi porodice, negovatelji, a i šire društvo, tako da prepoznavanjem potreba i problema i zajedničkom saradnjom možemo redukovati dalje napredovanje bolesti. Bolest nije razlog da krijete prave potrebe ili da se povlačite, bolest nije sramota, naprotiv, što je više osoba oko vas upoznato sa situacijom, pre ćete naići na razumevanje, pomoć i podršku – objašnjava Rašić.

Ona ističe da isto važi i za negovatelje i članove porodice koji brinu o dementnoj osobi. U Srbiji o dementnom članu najčešće brine drugi član porodice, najčešće je to žena, tj. ćerka, supruga, snaha, unuka, koja izveštava da nema drugi izbor jer nema ko drugi da brine.

Negovatelji su i sami često izloženi iscrpljenosti, fizičkoj i mentalnoj, a kako negde briga podrazumeva 7 dana u nedelji /365 dana u godini suočavaju se i sa ekonomskim posledicama jer su prinuđeni da budu uglavnom kod kuće, što vodi i socijalnoj isključenosti.

U tom smislu je ova godina i od strane UN prepoznata kao godina u kojoj se osvetljava uloga onih koji pružaju zdravstvenu negu i brinu o starim licima, sa primarnim fokusom na ulogu žena – koja je relativno nevaluirana i u većini slučajeva neadekvatno kompenzovana.

– Dakle, bitna je socijalna podrška i starima i obolelima, ali i njihovim negovateljima, skupa u cilju obezbeđivanja uslova za kvalitetniji život i poštovanje principa manje patnje, više dostojanstva i kvalitetnijeg načina života u trećem dobu – poručuje Ljubica Rašić, psiholog Doma zdravlja Gornji Milanovac.

V. Popović gminfo.rs