• 16.05.2022.

Me(n)talna ograda: Život s tim

Ukinuto vanredno stanje u Srbiji, poslednji policijski čas u toku, foto: gminfo.rs

Drugu godinu kovid pandemije Srbija završava sa ukupno milion i skoro 300 hiljada ljudi koji su utvrđeno imali SARS-CoV 2 u sebi i neku manifestaciju oboljevanja od COVID-19 od prve polovine marta 2020. kada je proglašeno stanje epidemiološke opasnosti u našoj zemlji, do danas. Ovo je jedna od najtragičnijih evropskih kovid-brojki gledano u odnosu na broj stanovnika. Od prvog smrtnog slučaja pripisanog koroni kao uzročniku, 20. marta 2020. do 30. decembra ove godine, kovid je zvanično odneo, ili tome doprineo, 12 hiljada i 688 života, što je 0,98 odsto od ukupnog broja zaraženih, dok se dugoročne posledice po zdravlje i oštećenja organizma, kod onih koji su ga preležali, još ispituju.

Iako se taj procent na papiru čini mali, gotovo da nema stanovnika Srbije koji nije izgubio blisku osobu ili više njih usled teškog i na kraju letalnog oblika korone. Ovakvi slučajevi su nas bez sumnje najviše promenili i najviše nam oduzeli, ali COVID-19 je tokom samo nepune dve godine strukturno promenio gotovo sve paradigme ustanovljene u 20. i 21. veku na planetarnom nivou; od samog odnosa prema medicini, bolesti uopšte, ekonomiji, organizaciji društva, lokalnoj i geo politici, zakonodavstvu, pravu, obrazovanju, sportu, kulturi, medijima i novcu, pa sve do teorije, pogleda na svet i filozofije u domenima koji su se činili davno ispražnjeni – kako shvatamo istinu i dokle se može sumnjati u onu koja nam se do juče činila kao podrazumevana. Šta god da od toga izdvojili kao najvažnije, ili sveukupno gledano, čitava ova čovečanska prekretnica prelama se u nama, hteli to ili ne, bili direktno pogođeni bolešću ili ne, kao jedan neizbrisiv psihološki ožiljak.

U mesečnim nastavcima rubrike “Me(n)talna ograda” od avgusta 2020. godine, ali i nizu drugih članaka, posvećenih Milanovčanima koji su kroz sve ovo prolazili kao činioci određenih društvenih grupa sa specifičnim delatnostima, navikama i uzrastima, prošli smo kroz celu lepezu pomenutih oblasti i beležili kako su sugrađani dočekali, doživeli i nosili se sa pandemijom u svojim razmišljanjima i postupcima. Iako se ona nije završila, niti se nazire koliko će još talasa sa skokovima zaražavanja biti, izdvaja se već sada jedno kontraverzno zapažanje, upravo utemeljeno na psihološkom planu – koronu smo prihvatili kao svakodnevicu koja nas više ne plaši. Barem ne kao ranije, pogotovu ne kao na početku.

Što efikasnije i brže prilagođavanje na kontinuiranu neizvesnost, pritisak i stres, uz rizik koji uključuje verovatnoću ugrožavanja zdravlja i smrt, inherentno je čoveku u evolutivnom smislu. Ne moramo se vraćati ni toliki daleko u modernu prošlost kako bismo videli ovaj mehanizam na delu; dovoljno je da se prisetimo ratova na ovim prostorima zaključno sa letom ’99. godine, pa da vidimo kako od početne panike i haotičnosti, sa nizom negativnih emotivnih praženjenja, preko prelaska na odbrambeni mod ugroženog, sve brže odbacujemo potrebu za zaštitom ili bekstvom, očajavanjem i slutnjama na najgori zamišljeni scenarijo, a sve vidljivije i sigurnije ulazimo u stanje prepuštenosti, racionalizovanja, umora od brige, ravnodušnosti i na kraju prihvatanja loše svakodnevice u uslovima kakvi su da su.

Da, briga umara do granice posle koje nam je potreban odmor; i nema tog pritiska, iako je u spoljnjem svetu još prisutan, koji će zaustaviti taj proces, makar on bio i dalje potencijalno poguban. Jesmo li mi danas upravo u toj fazi? Da li smo, posle 660 dana korona-krize došli do toga da, kako su mnogi i predviđali, jednostavno živimo s tim?

Ko je mogao zamisliti u leto 2020., kada je broj registrovanih zaraženih od oko 400 u jednom danu, recimo krajem jula te godine, doveo do potpunog kolapsa socijalne strukture, uz potpuna ograničenja kretanja i okupljanja, policijski čas i najrestriktivnije mere zaštite i prevencije, izolacije obolelih i otvarnje hala za masovni smeštaj teže kovid pozitivnih, da će godinu i nešto kasnije, sa rekordnim brojem inficiranih od oko čak 8 hijada i 100 krajem septembra ove godine i najvećim brojem preminulih u jednom danu – 69 7. novembra, moći da se ide na skupove, izbore, maske nositi nonšalantno iako su mere i dalje na snazi, sedeti u kafićima uz minimalna upozorenja, pevati na koncertima i navijati na utakmicama, bilo napolju ili unutra; da ćemo imati svima dostupnu vakcinu ali raspravljati o ugroženosti ljudskih prava i sloboda naspram ugroženosti života, što nam je koliko do juče bila glavna opsesija?

Ima li su svemu tome ozbiljnih kontradiktornosti, ili je svakodnevnu logiku naprosto zamenila zamorenost strahom? Nestrpljiva želja za normalnim, pređašnjim načinom života, je potpuno razumljiva, ali u kojoj meri je (ne)razumna i opasna? Da li je neko podstiče, poput pobornika zavera, negiranja kovid opasnosti i učinka imunizacije, a neko zloupotrebljava, poput korporacija u trci za profitom ili političara? Na ova pitanja, nažalost, čekaćemo konačne odgovore još dugo i opet ćemo ih naći u surovosti brojeva i tragu nedvosmislene odgvornosti. Do sada je, međutim, sasvim jasno da je najpodmukliji i najopasniji pojavni oblik straha, onaj koji ne čuva i ne podstiče pozitivnu imunološku reakciju društva, već ga degradira, još uveliko prisutan – a to je poricanje.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović/GMInfo

Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.

Milos

Prethodni članak

Metalcu je mesto među najboljima

Sledeći članak

Od 1. januara starosna granica za odlazak žena u penziju pomera se za dva meseca