Na petoj večeri 7. Međunarodnih pozorišnih susreta „Takovske cveti“, održanoj 18. jula 2025. godine na velikoj sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u Gornjem Milanovcu, publici se predstavio beogradski Studio glume – Teatar 011 sa predstavom „1:11“, po tekstu Redžinalda Rouza, u režiji Nataše Radonjić. 

Komad o poroti i moći pojedinačne sumnje u sistem donosi univerzalne poruke o odgovornosti, pravdi i građanskoj hrabrosti. Predstava koja preispituje moć pojedinca naspram većine, poverenje u pravdu i težinu donošenja presude — nije nikoga ostavila ravnodušnim.

Kritički osvrt na izvođenje dao je Dragi Ivić, čiju recenziju prenosimo u celosti.

Ne sudite da vam se ne sudi…

Sveto jevanđelje po Mateju (gl.7) još dodaje: Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakkvom merom merite, onakvom će vam se meriti. Transformacija jednog od nacitiranijih mesta najprodavanije knjige na svetu kod nas se pojavila u obliku – batina ima dva kraja.

Precedentna praksa anglosaksonskog prava stvorila je poseban filmski žanr posveđen svetu pravosuđa, adovakata, odbrane i porote. Sidniju Lumetu je ostalo da upotrebi svoj talenat i da se, pišući o sudskoj praksi, zabavi i sociološkim dilemama, odnosima unutar jedne zajednice.

Ni Nikita Mihalkov, u svom filmu “12“ (imao sam čast da prisustvujem svetskog festivaloj premijeri ovog filma 2007. godine) nije imao mnogo problema te vrste. On je poznatu i popularnu matricu, očigledno veoma uspešnu i primenjivu multimedijalno, obogatio s više slojeva, počevši od zamršenih odnosa Čečena i Rusa (vukova i medveda), do opšte entropije jeljcinovske Rusije.

Kako kod nas, u tradicionalnom pravu i sa svim društvenim opterećenjima to izgleda? Kod nas je drugačije, inače, ne bi rediteljska najava počinjala rečima: U društvu u kojem je poverenje u pravosuđe ozbiljno narušeno, u kojem se presude često donose pre saslušanja, a brzina i forma zamenjuju pravdu i suštinu — nameće se pitanje: gde nestaje odgovornost? Kada institucije zakazuju, savest postaje poslednje utočište istine.

Dvanaest porotnika, zatvorenih u jednoj prostoriji, suočeno je sa zadatkom koji prevazilazi jedno ubistvo.To je ogledalo nas samih — naših sumnji, strahova, uverenja, ćutanja. Jedanaest glasova sigurnih u krivicu. I jedan koji ne pristaje na jednostavne odgovore.

Da li je najava iz kast liste zaista ostvarena, pa je poruka predstave usmerena na hrabrost pojedinca da se suprotstavi većini i drži do svojih ubeđenja, okrenuta k nekom drugom cilju? Rekli bismo da jeste. Sada već veoma iskusan, ovenčan brojnim nagradama i nezaobilazan na velikoj sceni dramskog amaterizma naše zemlje, Studio glume – Teatar 011 opravdao je očekivanja čiji teret opravdano nosi.

Retkost je danas videti ansambl predstavu, pri tom uigranu do veoma visokog nivoa. Kreativnost i pozorišna hrabrost je već njihov zaštitni znak.

Stoga nije čudo da su posegnuli za jednim od najzahtevnijih dramskih tekstova koji je svetsku slavu stekao u više žanrova. Utoliko je posao reditelja bio zahtevniji jer su poređenja bila neminovna.

U publici su imali odličnog saveznika, što je glumce dodatno ohrabrilo da podnesu sav teret komada koji već spada u antologijska dela.

Ono nad čim treba razmisliti jeste, svakako, upotreba koreografske komponente ove priče. Sam tekst je dovoljno izražajan, a glumci iskusni, da bi mogli i bez tih lepih pomagala da se izbore sa svojim zadacima. To važi i za tihe i prigodne muzičke akcentuacije bez kojih se može.

Svakako je evidentno da je publika, kao naš najvažniji sudija, rekla svoje, nedvosmisleno i bez zadrške. Za trenutak je, bar na sceni, pobedila pravda (šta god se pod njom podrazumevalo), a Teatar 011 je učinio sasvim dovoljno da do toga dođe u dinamički dobro izazvanoj katarzi.

Stoga nije ni bilo potrebe za dodatnim scenskim aluzijama kao što je pojava boginje pravde. Sve je na vreme i dobro rečeno, pa je moglo i bez nje, bez obzira na to što je u toj sceni možda i najzastupljenija likovnost, inače retko viđana na ovom festivalu.

Dragi Ivić, dipl. producent
pozorišni kritičar