piše Vladimir Dragojlović

Pamtim ja tvoje reči, Milutine, još iz onog vremena pre nesrećnih 90-tih godina. Zadesio tada takav usud moju generaciju da u isto vreme gradismo i svoj lični i nacionalni identitet. Otimasmo se tada o “Knjigu o Milutinu”, upijali tvoje reči – doživljaje i razmišljanja jednog srpskog seljaka, Šumadinca, Solunca, domaćina, vojnika, delije… Učili. Osvešćivali se. Preispitivali se. Ponekad i sumnjali. Divili se tebi i tvojim saborcima, mučenicima i junacima. Vodim te sa sobom na pokloničko putovanje baš “tamo daleko gde cveta limun žut”, tamo gde dočekaste i umiranje i vaskrsenje. Idemo na Krf…

Često si ti, Milutine, imao neku sekiraciju da li će unuci i praunuci vaši i praunuci praunuka vaših, smeti da zaborave vašu muku i da li će o tome pisati. I sa pravom si imao sumnje. Ovaj narod uporno dokazuje da ga ne zanima ni sopstvena budućnost, a kamoli prošlost. Uostalom, što bi ti rekao, “da je Bog hteo da to ostane zapisano, on bi onakvu sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi”.

Setih se da je tvoj put do Krfa krenuo očekivanjima da češ, u stvari, u Solun. Vozom. I da će vas tamo čekati saveznici. Ali…Vi odoste na Kosovo. A odatle u arnautske planine i bespuća. U nesreću. U istoriju. U sećanje.

A danas nikad brže, jednostavnije i povoljnije pregaziti te albanske planinčine i stići do Krfa. Povratne avio karte (u određenim terminima) se mogu kupiti za 20tak evra a auto se može iznajmiti na Krfu za 50-tak. A ne može se na Krfu bez auta. Previše je lokacija na kojima se vijori srpska zastava, koje imaju svoju srpsku priču. Treba sve to posetiti, osetiti, sebe podsetiti, boraviti, sveću zapaliti…

Poseban doživljaj su poklonička putovanja na Krf, kao što to organizuje poklonička agencija eparhije Žičke iz Kraljeva, sa ciljem da se kroz “dodir svetinje, iskonske kulture i istorije, dodirne svoja duša, otkriju neotkriveni svetovi, doživi susret sa samim sobom i prodre do svoje suštine”. To je putovanje “duha i duše”, zato svako putovanje prate i vodič i duhovnik. Ko ne zna – da nauči. Ko zna – da se podseti. Ali svi skupa – da osete u svojoj duši.

I dok nas brod vozi od pristaništa ka ostrvu Vido, sa razglasa se čuje pesma “Tamo daleko”. Na brodu se vijori zastava Srbije. Sunčan i topao dan na Krfu. More mirno. Ljudi ćute, apsolutna tišina i muk. Svima pogled u pravcu ostrva. Svi stoje. Jedna gospođa briše suze. Baca cvet u more.

I kao da te vidim, Milutine. I tebe i sve tvoje Srbe koji stigoste do mora i videste svoju “sreću”. Malo ko je od vas na nogama. U tuđim ste gaćama, na tuđem ‘lebu. A mrtvaca na gomile. Za njih nema kovčega, bacaju ih ribama, neopevane. Vama živima je teška pomisao da će vas ribe pojesti. Vi, seljaci, nikada niste videli more, a sada kada vam se ukazala prilika, vi morate da umirete. I ribe da hranite svojim telesima.

A more se smirilo i umirilo. Na njemu nema ni jedne rupice, ni tačke tamo gde Srbina bace. Ništa se ne poznaje. Najelo se srpskog mesa.

A jednom je Milutin sanjao pokojnog kralja Aleksandra. Kao, januar je 1916. godine, ostrvo Vido, kroz gomilu srpskih leševa koje vezuju za kamenje da veselnici ne bi plutali po vodi, prilazi Kralj Milutinu i pita: “Vojniče, dal’ će meni srpski narod moći da oprosti stradanja ‘volika?”

A Milutin mu kaže: “Ne može ti oprostiti nikad niko, ti si, Kralju, načisto satro ovaj narod i on ti više nikad neće biti kao što je bio, ne može i da ‘oće, nema ko, nema ljudi, izginuo narod, više takvih Srba neće biti.”

I trebalo je sva stradanja vaša, muke i patnje vaše u čitanke da uđu, da deca, unuci i praunuci vaši uče o vama i da se nad vašim pobedama snaže. Nad pobedama…Ili nad grobljima?

A bar mi Srbi imamo vojničkih grobalja širom sveta. Ovo na Krfu je jedno od njih. Ponajveće. Mučno je praviti analizu koje je vojničko groblje veće ili najveće. Da li je to ovo na Krfu, ili Zejtinlik, ili Jindrihovice, ili… Još mučnije je kakav je naš odnos prema njima. Spomen kosturnica na Krfu nikada nije dovršena (prema planu, sa leve i desne strane trebalo je da bude kip srpskog vojnika).

Na pojedinim mestima plafon prokišnjava. Jedina investicija za skoro 100 godina je izgradnja staze od obale do mauzoleja. Tužno. Sramno. Nedostojno.

Bilo je jednog trenutka 27 lokacija na kojima su sahranjivani srpski vojnici. Moravska divizija, Drinska divizija… Svuda beleg srpskog stradanja – obeležja, spomenici, srpske zastave, pale se sveće, služi pomen…

I bili su žitelji Krfa uvek dobri prema Srbima. Pomagali koliko su mogli. Kao svojoj braći. Dali su tada Srbima na korišćenje svoje crkve, institucije, hotele, štamparije… Udavali svoje ćerke za Srbe, davali imanja za srpska groblja. I u novijim nesrećama bili su uz nas. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i sankcija slali su humanitarnu pomoć. Tokom bombardovanja od strane NATO, znali su da organizuju proteste, da blokiraju aerodrom kako NATO avioni ne bi poleteli, da odbiju da služe NATO vojnike stacionirane na obali… Poklonili su državi Srbiji zgradu u sred starog dela grada u kojoj je danas muzejska postavka, knjižara, suvenirnica i zvanični Konzulat Republike Srbije na Krfu.

A dobrim ljudima se samo dobro vraća. Zaslužili su. A i pravično je. Ovde žive verujući ljudi, posvećeni Bogu i svojoj crkvi. Zahvalni su svom Svetom Spiridonu, zaštitniku ostrva, njegovih žitelja i svih nas koji se kao gosti nađemo ovde. Njegove mošti se nalaze u istoimenoj crkvi. Zaštitio je ostrvo od gladi, kuge, opsade i bombardovanja. Ovaj komad pravoslavne zemlje Turci nikada nisu uspeli da osvoje. Slučajnost?

Kao mesto dobrih i ljubaznih domaćina, Krf je i dalje omiljena morska destinacija za sve one koji tragaju za uživanjem tokom letnjih meseci. A Krf ima šta da ponudi. Hvala Bogu, ima se danas “i za ‘leba i sa “leba”, pa Srbi i dalje rado dolaze i rado su viđeni gosti.

Ostaje nam da se pitamo “zašto je to sa nama Srbima tako, zašto prvo izginemo, pa posle razmišljamo da li je to tako trebalo da bude”. A moglo je. Valjda… Kakva nam je računica?

Isto kao i ti nekada, ja sada gledam sa Pantokratora na Krf, “gledam okolinu, gledam more, mislim na Srbiju i kako ću da se vratim”.

Za sebe sam bar siguran da neću preko Soluna…

*** (Tekst je izraz podrške inicijativi da se “Kniga o Milutinu” uvede kao obavezna lektira u sve srednje škole u Srbiji, kao i da poseta Krfu bude u programu srednjoškolskih ekskurzija)

*** (O direktnim posledicama stradanja u Prvom svetskom ratu na današnjicu, o tome zašto smo ovakvi kakvi jesmo i zašto nam je ovako kako jeste, pročitajte u tekstu Prof. dr Miroslava Kuke, link: https://www.politika.rs/scc/clanak/496660/Korupcija-je-srpsko-naslede-i-navika )