Na četvrtoj večeri 7. Međunarodnih pozorišnih susreta „Takovske cveti“, održanoj 17. jula 2025. godine na velikoj sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u Gornjem Milanovcu, predstavilo se Trsteničko pozorište sa komadom Čorba od kanarinca Miloša Radovića, u režiji Tijane Matić i Andreja Jovanovića.

Emotivna i životna drama o partnerskim odnosima izazvala je snažne reakcije publike, a scenski nastup glumačkog para bio je u fokusu pažnje i stručne kritike.

U nastavku prenosimo osvrt pozorišnog kritičara Dragog Ivića u celosti:

Različiti snovi
Dragi Ivić, dipl. producent – pozorišni kritičar

Dobri duh Aleksandra Žaka Popovića ponovo se pojavio na festivalu u reinkarnaciji, kroz delo “Čorba od kanarinca“. Kako? Stariji gledaoci svakako pamte našu prvu sapunicu, seriju “Ceo život za godinu dana“. Žak je na svoj način krčio put kroz medijski prostor tadašnje Jugoslavije.

Prvu pruženu ruku, najvažniju pomoć, dobio je od Duška Radovića koji mu je početkom pedesetih godina ponudio da za Radio-Beograd piše radio-drame za decu.

Gotovo pedeset godina kasnije na sceni Teatra u podrumu 24. aprila 1999. godine premijerno je odigrana drama Miloša Radovića “Čorba od kanarinca“. Nije dugo igrana na toj sceni jer već 18. oktobra 2001. nestaje s repertoara. Šta joj je zajedničko s Žakovom serijom? To što i ona u jedan celovit vremenski segment smešta nečiji život, ali na svoj način. Da na svetu nema slučajnosti (samo ih treba prepoznati) svedoči i činjenica da je Miloš Radović sin Duška Radovića, pa su tako obojica mogla da kažu kako su zatvorila tu kreativnu, ali iznad svega ljudsku elipsu poštovanja i veze s jednim velikim, napaćenim čovekom.

Drama je potom krenula svojim putem i često se, rado igra, podjednako prihvaćena od strane ansambla i publike. Tačno, ljubav jeste motiv koji retko kada izneveri.

Da li je baš svaka ljubav lepa, a svaka komedija romantična i da li je ovo uopšte komedija? Mnogi su citirali čuvene stihove Majakovskog iz poeme “Oblak u pantalonama“ – Mama, Vašeg sina nešto divno boli.

Oskar Benton, jedini beli bluzer koji zvuči crno, u hitu Different Dreams peva:

Naš medeni mesec je gotov
I najbolji dani ljubavi su umrli, nestali.
Umesto da budemo sve bliže,
Vreme nas gura sve niže.
Ne prilaziš mi kao pre
da poljubac za laku noć me obaspe.
U istom krevetu ležimo,
a iste snove ne delimo…

“Čorba od kanarinca“ jeste jedan od onih tekstova za koje se obično kaže kako se igra sam. Naravno da to nije tačno. To smo se uverili sinoć. Ambicioznom umetničkom paru glumaca koji potpisuje i sve ostale kreativne postupke, nije nedostajalo želje da se približe publici i kroz jedan obrnuti “flešbek“ prikažu jedan od mogućih života, upozoravajući sami sebe, ali i druge, šta sve može da se dogodi… i šta nas sve može sačekati na zajedničkom životnom putu.

Ovde se, međutim, radi i o pozorišnom putu koji ima svoje zakonitosti. Nedostatak supervizora u ovom slučaju je evidentan. Dok su se glumci posvetili svim mogućim zadacima koje su sami pred sebe postavili, izmicali su im važni, možda i presudni detalji. Pravilo kaže – ne treba davati glumcu zadatak koji ne može da izvrši. Stoga nisu ni morali da insistiraju na brzom i pri tom nejasnom govoru. Razlog više je i to što su u laganim pasažima pokazali da umeju da budu jasni, glasni i ubedljivi.

Promena scena putem kombinacije mrak-svetlo, godinama se, konačno, ne viđa više na našim scenama u onom obimu kom je to ranije bilo. Ipak, u ovoj predstavi, relativno kratkoj, takvih promena bilo je dvocifren broj. Moglo je to i drugačije da se reši. Neki reditelj bi to s lakoćom uradio simultanom scenom, dok bi glumci svoju energiju utrošili na važnije zadatke.

Ne mora ni svaka scena da se popuni nekom radnjom. Tu su dragocene tišine, ćutanja i smirenost kojih u tekstu ima i koji bi sasvim lako mogli da budu iskorišćeni u trenucima kada treba zastati i dozvoliti publici da učestvuje u kreativnom doživljaju.

Uz sve ove primedbe za koje smo ubeđeni da ih je lako prevazići, ostaje činjenica da su se akteri na vreme odvojili od usiljenog početka radnje i počeli da doživljaje na sceni predstavljaju iskonski. To je publika osetila i s pravom ih nagradila, rekli bismo do sada najdužim aplauzom. Svako je u sudbini ova dva lika mogao da prepozna svoje momente i u tome leži dugovečnost ovog komada.

Najzahtevnije i najteže jeste procenjivati svoje postupke i suditi samom sebi, a pisac je glumcima to maksimalno olakšao. Stoga ni često spominjana rampa nije više bila problem… bar do sledeće predstave.