Nedeljko D. Trnavac: Setne priče, Gornji Milanovac, 2021.

Izgledom knjiga neobična. Ko joj je izdavač, urednik izdanja, lektor, recenzent, korektor, nećete saznati. Bez impresuma je. Na kraju je Redosled priča, ali bez oznaka stranica. Nema ni katalogizacije u publikaciji Narodne biblioteke Srbije. Jedini podaci su da je tekst „kopiran u 99 primeraka“ u digitalnoj štampariji prodavnice „Dar“ i da je „namenjen članovima porodice, rodbini, školskim drugovima i prijateljima“. A ostalima ako im do ruku dođe. Prelom neujednačen, amaterski, bez obavljene podele reči na slogove na kraju redaka; dakle sa „rupama“ u retcima. Vrlo važno, autor ne kani knjigu prodavati, a poklonu se u zube ne gleda.

Drugo, Trnavčeve priče nisu priče u klasičnom poimanju žanra. To su pričanja, poput Ljubišinih Pričanja Vuka Dojčevića, kakve je kadar ispričati darovit usmeni pripovedač, govorljiv i pričanju vešt.

Treće, što će pažljiviji čitalac zapaziti, jeste patinirani omot i, na zadnjoj korici, fotografija stara 70 godina: đaci četvororazredne škole u Brezni – više ih je od stotinu, sa tri učiteljice i tri učitelja (danas je u ovom selu osmorazredna škola sa manje od 30 đaka). Boja korica i fotografija čitaocu govore da je među koricama pohranjeno ono „što je i kako je nekad bilo“ i čega danas nema. Autor zna da ako nije zapisano, nije se ni dogodilo, a njemu je veoma stalo da se to dogodilo.

Naziv zbirke je Setne priče, ali nisu sve priče u njoj tužne. Ima ih anegdotski duhovitih, poput one kada svi očekuju radost na licu oca Desimira na vest da mu je sin postao direktor škole. Nimalo obradovan, otac odgovara: „Školovao sam ga za profesora, a ne za direktora“. Međutim, sve je u redu sa naslovom knjige, jer setnost proističe iz činjenice što se nostalgično prizivaju sećanja na minule ljude i događaje, što se to čini u vremešnom dobu, u osmoj deceniji, kada i obične stvari dobijaju zlatan oreol i izazivaju topli setu.

Čitalac (podrazumeva se, čitalac u godinama), u čijim su vijugama zatomljene uspomene na iste ili slične ljude i zbivanja, ne ostaje ravnodušan. Posle prve priče, prelazi na drugu, na treću i tako do poslednje, 63. priče; u jednom dahu, „proguta“ 160 stranica knjige. Čita bez napora, vreme neosetno protiče, a kod svake nove priče dodaje ponešto iz vlastitog detinjsta i mladosti, Trnavčeve priče osvežavaju pamćenje, prizivaju davno zaboravljene slike. To se desilo i piscu ovih redova.

Neobično-obična knjiga Nedeljka D. Trnavca učinila je da i ovaj prikaz „iskoči iz kalupa“ po kojem se, uglavnom, pišu prikazi novih knjiga u dnevnim novinama i periodici. Prema svecu i tropar.

B. Lomović