ZA NAS I NAŠE NASLEDNIKE

Saša Savović: „Krst u dubu“ (zapisi, zakrštena stabla rudničko-takovskog kraja); Muzej rudničko-takovskog kraja i Udruženje likovnih i primenjenih umetnika, Gornji Milanovac, 2019.

Vrstan fotoreporter i peru vičan, putnik i radoznali sabirač, Saša Savović je jedan od Vukovih sledbenika našeg vremena. Svakako sledbenik posebnog interesovanja. Vuk je, znamo, putovao srpskim krajevima u potrazi za narodnim rečima kojima će ispuniti svoja dva „Rječnika“ (1818. i 1852), te za epskim i lirskim pesmama, pričama i poslovicama kojima će zadiviti učenu Evropu. Savović se usmerava ka neživima – krajputašima, usamljenim nadgrobnicima i starim kamenim belezima na grobljima. Čita sa njih napise, poruke i crteže i fotografiše ih. Jer sve to na kamenu-peščaru, ostavljeno pod nebom nevremenu, bledi i kruni se (čudo je da je i do sada opstajalo) i uskoro ga više neće biti, osim u Savovićevoj knjizi „Srce u kamenu“ (2009).

Ove godine nas je obradovao (i iznenadio) novom knjigom, svakako nastavkom napred spomenute. Ovoga puta se posvetio živim bićima, koja su alfa i omega našeg postojanja na Zemlji – drveću, stablima i dubovima u selima rudničko-takovskog kraja. Onima na čijim su telima urezani znakovi identiteta narodnog (srpskog), njegova odbrana od nestajanja kroz održavanje kolektivne svesti o „svome ja“.

O značaju i ulozi stabala-zapisa u narodnom životu piše, u predgovoru ovoj knjizi, dr Miloš Timotijević, istoričar i savetnik Narodnog muzreja u Čačku: „Zapisi su vekovima predstavljali snažne simbole kolektivnog identiteta Srba, direktno povezane sa prastarim religijskim osećanjima. Sveto drvo, zapis, bio je zapravo hram, mesto na kojem se određena zajednica okupljala i zbližavala, kako bi se obezbedio psihološki mir i biološko preživljavanje. Zborovi ljudi oko zapisa u srpskom jeziku se ponekad nazivaju i ,porta’, što jasno ukazuje da je u pitanju hram pod otvorenim nebom“.

Sapienti sat (pametnom dosta) – rekoše stari Latini – da zaključi kako su ta zakrštena stabla hrastova ili drugog drveta bila kultna i okultna sastajališta sa dubokim razlogom i smislom; za njih se vezivalo i realno i mitsko trajanje, oni su svedočili da smo to što jesmo. „Dok god je ijednog živog krajputaša ili zapisa u Šumadiji i šire, živi smo“, zapisuje Savović na kraju knjige. A mi dodajemo: živi smo i kad oni neminovno nestanu, jer i nisu nestali: preselili su se na stranice knjiga „Srce u kamenu“ i „Krst u dubu“.

Elem, Saša Savović, sa fotoaparatom i notesom, ide od sela do sela, od zaseoka do zaseoka, od drveta do drveta. I tako, u nekoliko godina, poseti 60 naselja, a u njima mnogo više lokaliteta sa „zapisima“. Od Gojne Gore do Vraćevšnice, od Dragolja do Brđana. Stotine i stotine kilometara. Ne može se to po dobijenom zadatku, za platu, iz puke radoznalosti. Može samo iz viška ljubavi prema rodu svome, minuloj njegovoj istoriji i vlastitom osjećanju potrebe i odgovornosti da se svedoci našeg postajanja i trajanja na pomenutom prostoru, koji će biti (najpre) izbrisdani sa lica zemlje, a (potom) i iz našeg pamćenja, sačuvaju zauvek među koricama. Savović, nema sumnje, poseduje i ljubav i odgovornost.

I dubovi će, kao i ispisani peščari, nestati, ali Savovićeva knjiga će ostati da čuva njihov izgled i ono što je u njih bilo urezano i šta je to značilo u običajnom, verskom, kulturnom i ekonomskom životu naših pređa. Dragocena knjiga, na više od trista stranica, za nas danas i za naraštaje koji će nas naslediti.

B. Lomović, gminfo.rs