Moju malenkost novinara, dvojica ljudi ispsovali, misleći da sam – njihov poštar…

DESI nam se ponekad svima, da od neke nepoznate osobe, koju sretnemo na ulici pomislimo da je neka sasvim druga, nama poznata, pa nas sama ta situacija začas razuveri. Desilo se 1998. godine mojoj malenkosti, novinaru Kompanije „Novosti“ da me, usred Gornjeg Milanovca, dvojica vremešnih ljudi ispsuju, ubeđeni da sam – poštar za njihov kvart!

Tog jutra sam sa dobrim kolegom i prijateljem Zoranom Ćulafićem, dopisnikom Radija Slobodna Evropa i još nekih medija, imao dogovor da se nađemo u centru grada, pred ulazom u Crkvu Svete Trojice, kako bismo zajedno otišli da radimo jednu dokumentarnu reportažu, što smo inače često činili. Umesto uobičajene omanje novinarske torbice bio sam poneo malo veću, jer sam u nju metnuo knjige, da ih vratim njemu i još nekim ljudima, a da u povratku u stan donesem druge. Ni ta torba, veličinom ni oblikom, nikako nije podsećala na poštarsku. Naprotiv. Ali, ne lezi vraže…

Čekam Ćulafu, kako ga svi zovemo, ali ga nema pa nema. Zadržao se usput, u razgovoru sa nekim poznanicima, kako je posle objasnio. Šetkam ispred ograde crkvene porte, kad iz zgrade opštine preko puta izleti postariji čovek, a za njim još jedan otprilike iste dobi, oba meni nepoznata. Onaj prvi, ne čekajući da se na semaforu upali zeleno svetlo za pešake, pretrči „zebru“ i pravo k meni, dok drugi čekaše zeleni signal.

– Aha! Tu li si ’tico! Ti si znači taj novi naš poštar! – zagalami taj prvi na mene oštrim tonom, naočigled prolaznika i ljudi koji iz porte smesta i znatiželjno uperiše oči i uši prema nama.

– Nisam ja, gospodine, poštar, nego novinar – smireno mu odgovorih. Ali, uzalud, jer on neće ni da čuje. Ispali on još nekoliko psovki, koje ovde nećemo doslovno citirati.

U međuvremenu preko „zebre“ žurno pristiže i onaj njegov komšija, pa će i taj, istim tonom:

– Kako te nije sramota, da nama sva pošta onoliko kasni? Nosaš je u toj torbi, il’gde je već držite? E, neće to više tako da može, videćeš i ti i svi vi u Pošti! – pripreti taj, a ni on ne propusti da opsuje.

Gledaju prisutni ljudi i slušaju sve to. Brže bolje, izvadim novinarsku legitimaciju „Večernjih novosti“ i pokažem im.

– Evo, izvolite, uverite se da nisam poštar nego novinar – kažem im, računajući da će obojica začas uvideti svoju grešku u zameni mog identiteta i profesije. 

Onaj prvi tad malo ustuknu, ali drugi opet raspali:

– Ma, pokazuj ti nama šta oćeš, znamo mi ko si ti! – odbrusi, pa dodade onom drugom: – Ajmo nas dva iz ovih stopa u Poštu!

Već sam bio izvadio i foto-aparat i tefter, ne bih li ih ikako uverio da nisam poštar. U tom momentu, eto i Ćulafe, koji ne znajući o čemu se radi, misli da ja tu radim neki novinarski posao, a da su mi ta dvojica sagovornici, samo se, gledajući uokolo, čudi što nas toliko ljudi posmatra i sluša.

– Fino, opet te „Novosti“ naterale da radiš neku anketu, aferim! – ubaci se i Ćulafa u celu tu slučajnu apsurdnu priču šaleći se, znajući da ankete niti volim da radim, niti ih čitam. Iz gomilice okupljenih, istupi mlađi čovek, član jedne političke partije u Milanovcu, koga smo češće viđali na njenim konferencijama za medije.

– Ama, ljudi, pobogu, pustite čoveka, nije zaista nikakav poštar, nego novinar – uveri sad i on onu dvojicu protestanata i psovača.

Neko mi dobaci: – Prijavi ih za vređanje i psovanje, to je napad na novinare!

Njih dvojica zamukla, vidi se ne znaju ni šta bi, ni kud bi.

– Nek’idu s milim Bogom, on je nadležniji za njih nego ja – odgovorih. – Jer, nisu mi u psovkama pomenuli nikog od familije, psovali su mi Boga i Sunce, ovde pred crkvom.

Autor anegdote: Milorad Bošnjak, novinar „Novosti“

 POZIV

ZBOG velike čitanosti portala GMInfo širom Srbije i u mnogim drugim zemljama, pozivam sve dobronamerne kolege: objavljujmo na njemu i anegdote iz svog rada!