ČESTO u našem zanatu „Majstor Slučaj“, kako zovemo zgode i nezgode koje ničim sami ne izazivamo, režira humorne i sumorne situacije. Jedna od sumornih, mojoj malenkosti desila se kad sam u „Novostima“ objavio dirljivu reportažu o četvoročlanom muzičkom ansamblu u Gornjem Milanovcu, koji je svu svoju zaradu izdvajao za plaćanje skupe transplantacije jednog bubrega svom teško bolesnom harmonikašu..

Bio je to izvrsni ansambl decenijama čuven širom Srbije i bivše SFRJ: oboleli harmonikaš Rade poznatiji pod nadimkom Bubinac, pevačica Savka Ćeran, te dva violinista – dugokosi Mate rodom iz Bosne i Živorad Žika Vuletić iz milanovačke Cigan Male. Od njih četvoro, sada je među živima samo Savka, moja komšinica. Nju retko podsetim na tu njihovu nesebičnost i moju reportažu, koja je bila samo apel imućnijim ljudima dobrog srca za uplatu novca za rečenu transplantaciju. Retko je na sve to podsetim samo zato, jer ostarela dobrodušna žena zbog toga smesta zaplače…

Desilo se to, ukratko, ovako. Čitav taj ponedeljak, kolega Zoran Ćulafić i ja radili smo dugo i zaista naporno. Pre podne serija razgovora sa sagovornicima za dokumentarne reportaže, pa put u Čačak i natrag, popodne redovna serija konferencija za medije milanovačkih političkih partija. Kad je sve to okončano, rešimo da se na koji minut opustimo, uz pićence u nekoj kafanici, popričamo o tim reportažama. Ali, kao da nama „sedmoj sili“ neka „viša sila“ odredi odredište: tražeći gde bismo seli, čusmo iz kafanice u Takovskoj ulici starogradsku muziku uživo, a obojica je volimo. 

Izvođač nama milozvučne svirke i pesme beše pomenuti ansambl. U pauzi, vlasnik kafanice Đoko, bivši radnik NIP „Dečje novine“ koga smo poznavali, prišaputa nam da Savka, Mate i Žika svu zaradu poklanjaju Radetu, tužno objasni za što… Ponudismo ansamblu, da objavimo o njemu reportažu čovečanskog, humanitarnog karaktera, na što njih četvoro pristadoše. Razgovor s njima i fotografije, kolega i ja smo uradili brzo. Već u sredu, u „Novostima“ je osvanula moja reportaža pod naslovom „Pesmom kupuju bubreg“ i u njenom antrfileu broj računa ustanove preko koje je za Radetovu operaciju skupljan novac. Tužna, ali ne ona „plakajuća“ nego kao priča o čovečnosti ovo troje članova ansambla, o ponositosti svih njih jer novac ni za spas života ne prosjače…!

Tog jutra, u stanu gde sam sa familijom živeo kao podstanar, oko devet zvoni fiksni telefon, čovek sa druge strane žice predstavi mi se imenom i prezimenom (ako je uistinu bilo pravo?) reče da živi u Zemunu. Neće da kaže odakle mu moj broj, a „kontam“ verovatno ga je saznao neki njegov poznanik u Milanovcu. Jer, Redakcija nepoznatima ne daje brojeve nas novinara, nego nama prosleđuje njihove i objašnjava nam temu potencijalne priče s njima.

– Slušaj me dobro, novinaru: moj 35-godišnji sin, primeran čovek i službenik, jutros je pročitao tvoju reportažu „Pesmom kupuju bubreg“ i smesta autom otišao u Milanovac, u bolnicu, želi da tom Radetu pokloni jedan bubreg! E, ako se to desi, ubiću te! – prosikta taj čovek.

Uzalud sam mu objašnjavao, da je cilj reportaže samo moguća novčana pomoć za Radetovu operaciju, a ne nikakvo poklanjanje bubrega, što u njoj ni rečju nije pisalo. Čak ni kao nagoveštaj…

– Svejedno! Ako mu moj sin pokloni bubreg, naći ću te i ubiti! – zapreti on opet i prekide vezu.

Policiji sam pretnju prijavio odmah. I ona i ja kasnije u bolnici saznasmo, da im je zaista dolazio mlađi čovek iz Zemuna, solidnog ponašanja i izgleda, s namerom da Radetu pokloni bubreg! Međutim, analizom njegove krvi i svega ostalog potrebnog, ispostavilo se da njegov bubreg ne može da odgovara Radetu, da nisu kompatibilni…

Tako se taj nesuđeni darodavac vratio u Zemun. Policiji sam kazao, da neću protiv njegovog oca ništa preduzeti, al oni rekoše, da će svejedno malo proveriti o kom se radi, što mene više nije zanimalo. Usput: u roku od dva dana, u milanovačku bolnicu su došla još trojica, kako su lekari kazali ozbiljnih, staloženih ljudi iz različitih krajeva Srbije, sa istom namerom, da Radetu poklone jedan svoj bubreg. Ali, rečena nekompatibilnost je osujetila i te njihove, zaista retke humane namere najvišeg vrednosnog ranga…!

Prolazili su dani, skromni ansambl je i dalje pokušavao da pesmom prikupi nešto novca za svoj časni, filantropski i kolegijalni cilj, prilagali su i drugi dobri ljudi ponešto… Jednog prepodneva, koleginica sa tadašnje TV GM, dobrog medija čijim ukidanjem je Rudničko-takovski kraj doživeo neprocenjiv gubitak, i moja malenkost, u foajeu tadašnjeg hotela smo sa dva stara Milanovčanina usaglašavali dobru reportažu. A iz „Nacionalnog restorana“ uz recepciju dvojica nama nepoznatih ljudi zure li, zure u nas. Mislimo, valjda vide da smo novinari, pa ih dokone zanimamo.

Ode koleginica prva. Kad krenuh i ja, ta dvojica posmatrača „k’o iz puške“ za mnom. Jedan me oslovi po prezimenu, zamoli da stanem, da popričamo.

– Ja sam onaj iz Zemuna, što vam je pretio! – smireno se predstavi onaj drugi. (Smireno, kao da mi je izrekao nešto nevažno, a ne pretnju po život). – Molim vas, oprostite mi. Vaš broj mi je našao ovaj moj prijatelj iz iz Milanovca. Možda ćete me razumeti, možda ne, ali sin mi je jedinac, inače je osetljiv na tuđe muke… Molim vas da, u ime izvinjenja ako ga prihvatate, ovaj moj prijatelj, vi i ja večeras večeramo ovde u hotelu, o mom trošku.

Odbio sam ponuđenu večeru. Em zbog pretnje po život koju taj uglađeni gospon želi da „opere“ večerom, em sinula mi je ideja.

– Neću s Vama da večeram! – odgovorio sam oštro. – Predlažem Vam: umesto te večere, otiđite večeras u kafanicu gde nastupa taj mučeni ansambl, donirajte taj novac Radetu!

Neki dan kasnije, Rade mi na ulici, umesto stalnog zahvaljivanja zbog reportaže kad god bi me sreo, reče: – Jedno veče, kod Đoka u kafanu došao neki galantan čovek iz Zemuna, s jednim našim odavde, veli da je čitao tvoju priču u „Novostima“ i ostavio mi svoticu novca.

Nažalost, Rade Bubinac nije mogao da ode na tu, možda spasonosnu operaciju…

POZIV KOLEGAMA

OSIM naših humorističkih doživljaja, anegdota, predstavimo ukratko javnosti i zbivanja za nas opasna po život, pretnje i ostale nečovečnosti… Sve u ime Istine. Ne radi promocije sebe samih.

Autor teksta: Milorad Bošnjak, novinar „Novosti“