Desilo se, da su zbog mojih novinarskih tekstova u „Novostima“ tačno potpisivanim sa M. Bošnjak, moćnici SPS i JUL pretili Milanu Bošnjakoviću – koji uopšte nije bio novinar!

U kasnim večernjim satima nesuđenog „novinara“ pogrešno obaveštene „strukture“ su „ribale“

    OD početka 1996. godine, moja malenkost, tada novi stalni dopisnik „Večernjih novosti“ iz Gornjeg Milanovca, u koji sam po sporazumu o radnim odnosima i sistematizaciji radnih mesta sa Redakcijom doselio u decembru 1995. kao novinar izbeglica iz bivše Republike Srpske Krajine (ili Hrvatske, ako neko to želi da i tako shvati) počeo sam da objavljujem kritičke, argumentovane rubrike, informacije i „sitne“ vesti o radu tadašnje lokalne vlasti SPS i o marifetlucima moćnika iz tada narastajućeg JUL, čiji funkcioneri formalno nisu bili u vlasti, ali su se upinjali da je pošto po to zgrabe od SPS. Njima svima su ti objavljeni tekstovi, naravno, bili više nego „nepodobni“. 

    – Kao gromovi iz vedra neba, pa još u najtiražnijim „Novostima“, što ih strašno iznenađuje i ljuti, jer uopšte nisu na to navikli – tiho su mi govorili neki dobronamerni domaći kolege lokalnih novina i dopisnici republičkih medija, dobri novinari, čije redakcije tada nisu htele da objavljuju išta, što se ne bi sviđalo tim dvema partijama.

    Tekstove sam potpisivao tačno, često punim imenom i prezimenom, nekad sa M. Bošnjak, što je u našem zanatu uobičajeno. Nikad u karijeri nisam koristio pseudonim! Ali, u žiži tog gneva SPS i „jurišnika“ JUL protiv „tog famoznog nepodobnog M. Bošnjaka“, čiji me lokalni moćnici kao novinarsku novajliju u gradu još svi nisu bili lično upoznali, zamalo da zbog te njihove loše i pogrešne obaveštenosti, ni kriv ni dužan (a ni ja nisam bio kriv ni dužan, jer sam za sve te tekstove imao apsolutne dokaze) teško „nadrlja“ sasvim druga osoba – Milan Bošnjaković, tada radnik kasnije propalog NIP „Dečje novine“, rodom iz jednog obližnjeg sela.  

     Inače, mnoge Bošnjakoviće iz ovog kraja Milanovčani decenijama skraćeno zovu Bošnjak (dok mene neki ovdašnji ljudi i sada pogrešno „krste“ kao „Bošnjaković“).

     Za neobičan „slučaj“ saznao sam slučajno, u liftu NIP „Dečje novine“, u koje sam često svraćao u tadašnji DEN radio i u Redakciju knjiga. Saputnik u liftu, meni tada nepoznat čovek, bio je upravo taj dobroćudni Milan Bošnjaković, oko kog se vrtela cela ova apsurdna priča.

    – Izvinite… Jeste li vi M. Bošnjak, novinar „Novosti“? – upita me on, gledajući me sa nekim snebivanjem i gotovo molećivo.

    Odgovorih potvrdno, a on će:

    – Znate, sve vaše tekstove u „Novostima“ ovi iz partija i „okolo“ pripisuju meni! Sreću me na ulici, zovu čak i kasno uveče telefonom, prete, protestuju, uzalud svima objašnjavam da to nisam ja – ispriča on, ništa meni ne zamerajući.

     Bi mi ga žao. Da mu neko bezrazložno ne napakosti? Istog trena, požurio sam u zgradu opštine, iz koje je Milanu Bošnjakoviću stizala većina pretnji i „upozoranja“. Lično sam se predstavio jednom velmoži, koji me još lično nije upoznao, a nije mu ni bilo palo na pamet da se o meni bar raspita kod svojih kolega u vlasti, sa kojima sam već imao tu izuzetnu čast.

     Pred troje svedoka, od kojih su dvoje tada bili opštinski inspektori, a kasnije funkcioneri druge namene, taj velmoža (u hijerarhiji broj 2, ili recimo 3, ne manje) smesta je počeo „ribanje“ mene, računajući da će mu se moja malenkost povinovati, izvinjavati… Kako da ne! Čim je završio svoj oštar monolog, još oštrije sam mu, pred svo troje zabezeknutih svedoka (od njih, uplašena nije bila samo jedina prisutna dama funkcionerka!) odbrusio: – Ovo ste mi rekli sada, i nemojte nikada više! Nikada, razumete li?! Ako JUL i SPS, ili bilo ko u tim i takvim „strukturama“ ima bilo šta protiv ijednog mog teksta u „Novostima“, neka slobodno demantuje, ja ću odgovoriti, neka nas tuži, sve ćemo i na sudu dokazati! Uvek! I tačka!

     Sve ovo sam istog tog dana namerno, doslovno ispričao i ovdašnjim kolegama, koji su to, kako ko – neki „strogo poverljivo“, neki bez bojazni i glasno – rastrubili najpre među „sedmom silom“ pa u lokalnoj javnosti.

     Najvažnije od svega: bezrazložno proganjani Milan Bošnjaković je najzad bio ostavljen na miru! I sada, kad se sretnemo, smejući se prisetimo tog apsurdnog, za njega nemilog zbivanja.

     – Da opet to objavimo, na portalu GMinfo? – pitao sam ga nekoliko puta.

     – Objavljuj slobodno gde oćeš, nek` narod, ako ga zanima, čita i te dogodovštine, koje u ono vreme za mene i moju familiju uopšte nisu bile dogodovštine, ali i sada prijatelji i ja s vremena na vreme rado pričamo o tome – odgovara nam vazda dobroćudni Milan Bošnjaković, koji već godinama, od prestanka rada pomenutog NIP, radi kao građevinski radnik.

POZIV SVIM KOLEGAMA

BUDUĆI da je portal Gminfo izuzetno čitan ne samo u Srbiji nego i širom planete, što se lako vidi po evidenciji njegovih pregleda, svim poštovanim, dobronamernim kolegama novinarima, u lično, a usuđujem se reći i u ime javnosti, upućujem poziv: objavite na GMinfo anegdote, ili druge smešne doživljaje iz svoje karijere! Uveren sam, da širu javnost i to zanima, naročito sada, u doba pandemije kovida-19. Živi i zdravi bili!!!

Autor anegdote: Milorad Bošnjak, novinar Kompanije „Novosti“ i saradnik GMinfo portala