KAO novinar početnik, moja malenkost, učesnik i potpisnik ove anegdote, radio sam honorarno za dnevna i sedmična izdanja zagrebačke kuće „Vjesnik“. Dvaput sam u njima objavio i tekstove o trgovinskoj firmici „AgroCoop“ u Karlovcu, kojoj je biznis cvetao, jer se hrabro i vešto, suprotno direktivama vlasti, otarasila posredničkih firmi, tih profitera na tuđoj grbači, i tako znatno jeftinije od drugih trgovina prodavala nove poljoprivredne mašine iz domaćih i stranih fabrika, delove, opremu… Zato su joj dolazili kupci iz svih krajeva Hrvatske, Bosne i Slovenije.

Većini ljudi je, razumljivo, od svih mesta na svetu najdraži njihov rodni grad ili selo. Mnogi uz to imaju još jedan, koji im je jednako drag. Meni je, uz moj rodni gradić Udbina u Lici, to od ranog detinjstva bio i ostao Karlovac, gde sam završio Gimnaziju, imao i imam odlične prijatelje.

Jedne prilike, moj gimnazijski drugar Damir i ja odemo u „AgroCoop“ gde je poslovođa bio naš „pajdaš“ Veljko, zbog dogovora da sa još nekim društvancem idemo na večeru i cigansku muziku u starinski dvorac Dubovac. Veljko je bio nepopravljivi humorista, zafrkant, a ni nas dvojica nismo zaostajali u neozbiljnosti. Uvek bismo se on i mi, kad bismo ušli tamo, pred ostalim trgovcima i mušterijama pravili da se uopšte ne poznajemo, te zbijali šale.

Tog dana, Damir i ja zatekosmo njega, pomoćnog trgovca i dvojicu mušterija. Po navici, sasvim ozbiljno ispalih prvo što mi pade na pamet:  -Dobar dan, trebamo pet-šest kombajna! A Veljko će mirne duše: – Imamo porodično pakovanje od 25 komada, sa popustom, onaj 25. je džabe! 

Kako to čuše, ona dvojica mušterija, što su razgledali nekakve delove, samo rekoše:  – Doviđenja, doći ćemo opet“. Nas trojica mislismo, da odoše zbog naše zafrkancije, al šta je, tu je.

Nakon desetak dana, moja prijateljica i koleginica Tina, rodom Slavonka (istog dana smo diplomirali na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu) inače honorarna novinarka dva lista u Slavoniji, navalila da sa mnom upozna taj predivni Karlovac, grad na četiri reke (Korana, Kupa, Mrežnica i Dobra) kojeg sam joj bezbroj puta hvalio. Da ostanemo tri dana, da usput napravi intervjue i reportaže sa zanimljivim Slavoncima u Karlovcu, koje sam poznavao. (A, kako nju, onako čarobno lepu, ne bih odveo u „moj“ čarobni Karlovac???).

Pre našeg dolaska, telefonom sam dogovorio sa Veljkom da i Tina s njim uradi rubričicu za slavonske novine. Trećeg dana, odosmo ona i ja u „AgroCoop“ kad tamo – gužva kao nikad, ima oko 30 ljudi, odzvanja oštra rasprava, galame na bosanskom dijalektu. Okreću se i k nama dvoma, a jedan od najgrlatijih mi se učini nekako poznat. A upravo će taj, uperivši prst na me:

– Aha, evo svjedoka! Ovaj dečko je sa još jednim bio tu, kad ste rekli ono za 25 kombajna! A sad velite da od toga nema ništa, da je to bila vaša šala, a mi potegli ovamo iz Velike Kladuše, Bihaća, Cazina, skupili se da kupimo 25 kombajna!

Uz rizik da Veljka i mene, onako ljutiti, ne izmlate, objasnih i ja da je to bila naša, uobičajena i najbezazlenija šala. Za pola sata, eto Veljka na dogovoreno pićence u kafanu „Neboder“ i na razgovor sa Tinom za novine, te reče da je desetak onih Bosanaca ipak naručilo kombajne.

Milorad BOŠNJAK gminfo.rs