NIJE PRESUDNO ŠTA VAM SE U ŽIVOTU DEŠAVA, VEĆ ŠTA VI RADITE SA TIM ŠTO VAM SE DEŠAVA

Naša sagovornica smatra da bi najveći deo života i karijere mogla da podvede pod ovu tvrdnju u naslovu. Skoro 40 godina milanovačka snaha, novinar po struci – ispisala je biografiju kojom potvrđuje da, koliko god da je život stariji i često prvi povlači potez, na nama je i samo na nama kako ćemo na to odgovoriti. Nadica Vujić Mitrović – novinar, osoba koja je 1998. godina obučila prvu redakciju i kreirala program prve TV Gornji Milanovac, 20 godina direktor marketinga u Metalcu, sada direktor korporativnih komunikacija, NLP trener za lični razvoj zaposlenih i coach… Opet ima viziju… 

– Na pragu svoje 64. godine, imam vitalnost i energiju kakvu sam imala u sa 40. Samo sam iskusnija, mudrija, smirenija… Kada su me nedavno moji đaci, kojima sam u gimnaziji predavala novinarske predmete još 1988. pa do 1990 godine, pozvali na 35 godina mature, shvatila sam da  zapravo celog života, radeći različite poslove, delim i množim znanje, energiju i želju da ljudi oko mene rastu, jer onda sa njima rastem i ja. Tako je bilo i kad sam od nule stvarala redakciju i program TV Gornji Milanovac da bih odlazeći ostavila 30-oro fantastičnih ljudi. Tako je bilo i kada sam razvijala sektor marketinga Metalca. Tako je i sada kada sa podjednakom radošću i novom strašću zaposlenima u Metalcu kao NLP trener i coach, prenosim znanja i veštine koje objedinjuju sve što sam naučila i još uvek učim, sve što sam iskusila i još uvek testiram u sopstvenom životu. 

Veoma je neobično da ste, iako u istoj kompaniji, u 61. godini započeli novu karijeru, za koju je trebalo i da se dodatno školujete. Šta Vas je navelo na to?

– Rekla bih da je to moja peta karijera. Dve stvari su bile presudne. Najpre, nakon skoro 20 godina vođenja sektora marketinga u Metalcu, približavajući se 60-oj godini života, otvoreno sam sebi rekla: vreme je da se povučem i da dalji razvoj ove važne poslovne funkcije preuzmu mlađi koji sa sobom nose i ambiciju i nova znanja i motivaciju. Ali, ja nisam tip koji će reći: ne mogu više.  Ne, pitala sam se šta je to što bi Kompaniji, koju izuzetno poštujem, mogla da ponudim na obostranu korist. Iznad svega da to bude  sa novim entuzijazmom i strašću.

I tada je „vaskrsla“ stara želja tj. cilj koji sam sebi postavila još pre 20 godina, kada sam se upravo u Metalcu, prvi put srela sa naukom pomalo nespretnog naziva – Neuro lingvističko programiranje. Bio je to i početak veoma uspešne karijere Slavice Squire koja danas ima prestižni istoimeni institut sa velikim timom saradnika i polaznicima širom sveta. Već i pomisao na to da budem trener za lični razvoj i coach ulila mi je novu motivaciju i životnu radost. 

I nije Vam bilo teško da se školujete paralelno sa svakodnevnim obavezama direktora marketinga?

– Znate, kad imate viziju, odnosno, jasnu sliku svog ostvarenog cilja, a ja sam to imala i kad sam pravila televiziju i kad sam razvijala sektor marketnga, onda sa tim ciljem postajete kao namagnetisani – privlačite jedno drugo neverovatnom snagom. I spremni ste da platite cenu. Tako je bilo i ovog puta. Ponovo sam završila master na Institutu, zatim Coaching akademiju i trenersku edukaciju, kao i više drugih edukacija koje Institut nudi. Uložila sam sve svoje resurse, svoje slobodno vreme, vikende, odmore… i nakon tri godine intenzivnog učenja, uz razumevanje i podršku menadžmenta Metalca,  septembra 2023. započela rad sa prve dve grupe polaznika kao NLP trener i coach.

Metalac je jedna od izuzetno retkih kompanija koja je otvorila vrata ovakviom projektu rada sa ljudima. I više od toga – prihvatili su da se zaposleni sami prijavljuju bez ikakvog ograničenja da li se radi o proizvodnom radniku, ili direktoru. Jedini uslov je bio da zaista žele da rade na svom ličnom i profesionalnom razvoju. I tako, za dve i po godine, održala sam skoro 200 radionica kroz koje je prošlo oko 150 ljudi. Neki su već ostvarili svoje ciljeve koje su postavili na radionicama, dobar broj mi potvrđuje da je na tom putu, ali najviše od svega me raduje kad i danas dobijem zahvalnost za promene koje su se desile u njima samim, za novi pogled na sebe, svoje okruženje, svoj posao, za promenu uverenja koja su ih sputavala da budu bolji, smireniji, za „alate“ i veštine koje imaju u svojim „životnim koferima“.  Sve to bi zapravo trebalo da bude podstrek njihovom rastu i razvoju u svakom pogledu sa uverenjem da u životu nije presudno šta im se dešava, već šta oni rade sa tim što im se dešava. 

Ako se rukovodite ovom devizom – šta sledi kad odete u penziju? Ako uopšte odlazite?!

– Prvo, osećam veliku zahvalnost Bogu, životu i ljudima što odlazim zadovoljna, ispunjena, puna energije, želja, a bogami i ciljeva. Naravno, sve je u odgovoru na pitanje: kakav život zaista želiš da živiš u određenom periodu i kontekstu? Kao neko ko se poslu davao najčešće mnogo više nego porodici i prijateljima – želim naravno da deo vremena kvalitetno posvetim tako važnim segmentima u hijerarhiji mojih vrednosti. Drugo, moje iskustvo u radu sa ljudima na ličnom razvoju i moja ispunjenost tom misijom, prirodno vode bavljenju koučingom. Dakle, prevashodno ću deo vremana odvojiti da ljudima budem kvalifikovana podrška da sebe i svoj život usmere u pravcu u kojem žele.  Što se trenerskog posla tiče, apsolutno sam spremna ukoliko bude postojalo interesovanje pojedinih preduzeća da svojim zaposlenima omoguće takvu edukaciju. Naravno, da bi se sve ovo događalo baš kako ja želim – polako slažem prioritete i balansiram ličnu ekologiju, kako bi mi u NLP rekli. 

Koučing kao profesija je sve prisutniji. Šta po Vašem mišljenju doprinosi tome?

– Ne samo koučing. Sve je veća potreba za psihoterapeutima, psihijatrima…. zavisno od problema, ili potrebe, koju čovek ima. Sve je više konsultanata za pojedine oblasti, mentora… i svaki od tih poziva je nezamenjiv. Koučing ne zadire i ne treba da se bavi onim čime se bave za to specijalizovani ljudi – lekari pre svega. A ne zadire ni tamo gde očekujete savet, mentorstvo… Koučing je zapravo proces u kome klijenta vodite od aktuelnog problema ka rešenju, od nejasne želje ka jasno definisanom cilju i to na način da osoba sama sebe transformiše, osnaži, usmeri i pokrene se. Naime, i kao trener i kao kouč ja se vodim istom porukom: „probudi se, pokreni se, promeni se“. Svaka ta reč podrazimeva neko činjenje. Ne moje. Ne coacha, već osobe koja želi promenu u životu. Kouč je tu da bude podrška, da pokrene i osnaži klijenta da definiše cilj, da napravi plan i preduzme korake u pravcu u kojem sam želi da ide. 

Naravno, uz dužno poštovanje za fantastične trenere i coacheve koje sam upoznala, ili samo čula za njihove uspehe, činjenica je da ima ljudi koji punim ustima sebe nazovu koučem a da zapravo još nisu dorasli tome. Zahvaljujući činjenici da je Slavica Squre iz ovih krajeva, nekako je prirodno da medju Milanovčanima ima ljudi koji svoju karijeru razvijaju u ovom pravcu. Lično sam zahvalna i našoj sugrađanki Katarini Džoković, koja je već dugi niz godina uspešan trener i kouč i predavač na Institutu, a sa kojom povremeno preispitujem i samu sebe. Ako vam kažem da  se lično i dalje svakoga dana edukujem, da sam prošla asistentsku praksu na Institutu, a sada pod nadzorom više supervizora prolazim coaching praksu vođenu protokolima koji se moraju poštovati…. da proučavam literatuturu iz mnogih oblasti… i da sam svesna koliko nema kraja učenju i usavršavanju, onda vam je jasno da dobro znam šta mogu, a odakle sa klijentom treba da radi neko drugi ko je za njegov problem specijalizovan. Rad sa ljudima je oduvek osetljiva oblast i tu sebi veoma odgovorno postavljam i standarde i granice, odnosno, moguće domete.

Početak je i kad kažeš: „Dosta“

Ja jednostavno želim da budem od koristi onima koji su rešili da se probude, da se pokrenu i da se promene. Ponekad se čovek zaista zaglavi i sam sebi zakomplikuje život pa je zlata vredno proći kroz produktivan razgovor, posložiti i osnažiti sebe, refokusirati se, jasno definisati ciljeve i, iznad svega,  napraviti prve korake ka njihovom ostvarenju. Dovoljno je da čovek sebi postavi jednostavno pitanje: ako se sada ne pokrenem i ne preduzmem sve što je u mojoj moći, kako će moj život izgledati za 3, ili 5 ili 10 godina. Ako ga takva budućnost koju vidi uplaši, onda je vreme da kaže „dosta“ svakom daljem odlaganju koje ga je već previše koštalo. Najvažnije je da shvati da su i moć i odgovornost u njegovim rukama podjednako za ono što preduzima kao i za ono što ne preduzima.  

V.P. gminfo.rs