• 16.05.2022.

Od tragedije vladarskih Obrenovića 1903. nizale su se tragedije vascele Srbije (1)

Kralj Aleksandar i kraljica Draga nakon venčanja-Foto Muzej RTK

UBISTVO KRALJA KAO VRTLOG!

Majski prevrat „rekonstruišemo“ i po javnosti malo poznatim arhivskim aktima, svedočenjima savremenika i ekskluzivnim kazivanjima rodbine zaverenika

Piše: Milorad Bošnjak

     KRALJEVINU Srbiju su, od tragedije Obrenovića – trajnim uklanjanjem te vladarske kuće i starinske porodice sa trona, ubistvom njenog poslednjeg kraljevskog para, kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog i kraljice Drage, zadesile stalne, uzastopne tragedije… 

     Nakon svirepog državnog udara 29. maja 1903. i dovođenja suparničke dinastije Karađorđević na vlast, ubrzo slede nove, u javnosti manje znane tajne unutrašnje političke krize. Njihov uzrok, motiv, tok i posledice, određivale su srpske interesne političke grupe i inostrane grupe za pritisak. 

      Sa kojima od velesila Srbija može, ili mora, u pouzdan politički i vojni savez? Sa kako kada bratskom (?!) carskom Rusijom, komšijskom i stalno protivničkom carskom Austro-Ugarskom, kajzerskom Nemačkom za koju se znalo da će i Bečki dvor naterati da ratuje protiv Srbije, Velikom Britanijom – majstoricom tajne diplomatije, gospodaricom svetskih mora koja je (geo)politički ucenjivala druge sile i po pitanju Balkana, Francuskom (čiji je poraz Napoleona u Rusiji ohrabrio i Drugi srpski ustanak pod vođstvom knjaza Miloša) pa Italijom (u čijem ujedinjenju je tajno učestvovao i knez Mihailo Obrenović kao uticajni evropski mason!)  i sa Otomanskom imperijom, iako se Srbija nje oslobodila, ali još ne u čitavom svom etničkom i državotvornom prostoru…?  

      Još od katastrofalnog poraza Turaka pod Bečom 1683. godine, vojni i sav drugi uticaj turske imperije u Evropi, bio je u stalnom opadanju, mada je još bila vitalna na Balkanu. O njene ostatke, nakon naziruće njene propasti, unapred su se tajnom diplomatijom otimale ostale velesile. To će odrediti uzrok Prvog balkanskog rata, kojim je Srbija naterana da, u ime Austro-Ugarske i Velike Britanije „rešava“ tursko pitanje u Evropi (!) da bi joj obe te sile, kad je Srbija oslobodila od Turaka glavne delove Šćipnije (današnje Albanije) okrenule leđa, sa tih teritorija oterale Srbiju i 1913. godine stvorile tu veštačku državu.

       Od Majskog prevrata, Kraljevina Srbija je neprekidno i nažalost, stupala u svoje nove tragedije…! Redosledom, pod žezlom nove vladarske kuće Karađorđevića i posle njih..

      – Ubistvo kralja je kao vrtlog, sve odvlači za sobom!– pisao je genijalni Viljem Šekspir u svom „Magbetu“. Tačno tako se dešavalo i sa Srbijom.

Kralj ignorisao upozorenja

       KAO svojevremeno knez Mihailo, i kralj Aleksandar Obrenović ignorisao je upozorenja o svom ubistvu, koja su mu upućivana sa zaista merodavnih, često tajnodiplomatskih pozicija.

Tragični kraj kraljevskog para i dinastije Obrenović uopšte, u prevratu 29. maja (11. juna po starom kalendaru) 1903. pokušavamo da, za razliku od javnosti već poznatih radova na tu temu, rasvetlimo i po manje ili nikako znanim arhivskim aktima, svedočenjima savremenika tog krvavog zbivanja i ekskluzivnim kazivanjima rodbine zaverenika. 

     Oko tri sata i pedeset minuta u noći od 29. na 30. maj 1903. grupa oficira, koja je dugo pripremala atentat na kralja i kraljicu, upada u njihove spavaće odaje u konaku kraj novog dvora, svojevremeno kupljenog od Stojana Simića, tada jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji. Od Simića, kupio ga je – knez Aleksandar Karađorđević 1842. godine!

      To zdanje, bilo je decenijama gnezdo svih političkih obrta u Srbiji. („Štampa“, Beograd, 25.11.1907. Interesantno je, da je prvi zvanični uzvanik u tom zdanju, bio princ Rudolf, sin austrougarskog cara Franca Jozefa, prijatelj kralja Milana Obrenovića. Rudolf i njegova ljubavnica, češka baronesa Marija Večera, 30. januara 1889. ginu u habzburškom malom dvorcu „Majerling“, u Austriji. Pod misterioznim detaljima ni do danas rasvetljene afere „Majerling“. 

     Zaverenici oficiri protiv Obrenovića, vođeni tajnom rukom iz senke, za koju tada većina njih nije znala, bili su odlično organizovani. Toliko, da je Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih poslova, jedan od ključnih zaverenika iz senke protiv Obrenovića, glavnom operativnom izvršitelju zavere, majoru Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, kazao: Ti ako budeš tako nastavio, ubedićeš i samog kralja da učestvuje u zaveri!

Čedomilj Mijatović- učesnik tajne istorije Srbije i Evrope i njen publicista-Foto Wikipedia

Kraljevskom paru su, neposredno pred Majski prevrat, stizale dojave od mnogih poštovaoca te dinastije – vernih državnih funkcionera, agenata i doušnika koji su se kretali među narodom… Kruna tih upozorenja je pismo otpravnika poslova Kraljevine Srbije u Londonu, Čedomilja-Čede Mijatovića. To pismo, Mijatović je kraljevskom paru poslao petnaest dana pre kraljeubistva sa –detaljima atentata! Supertajnu informaciju, Mijatović je dobio iz britanskih masonskih izvora, uvek dobro i tačno obaveštenih.

     Svega nekoliko sati uoči atentata, jedan Apisov zaverenik se – predomislio, pokajao i napisao kralju Aleksandru pismo, koje mu je poslao preko upravnika varoši  Begrada, Bože Maršićanina. I u tom pismu bili su navedeni svi detalji oficirske (?) zavere. Pismo je je završilo u rukavu Maršićanina, koji ga nije otvorio. Posle ubistva kralja i kraljice, pismo je pronađeno – zapečaćeno.

Ispovest Vladimiru Jovanoviću

     INTERESANTNO je svedočenje, koje je zabeležio Vladimir Jovanović (1833-1922) poznati političar i profesor Velike škole u Beogradu, koje mu je ispričao jedan od zaverenika koji je prvi ispalio metke u kralja i kraljicu. Jovanović o tome piše:

     Ušav u dvorsku avliju, zaverenici su prvo potražili glavnog ađutanta Lazu Petrovića. Kucanjem na vratima i prozorima sobe, u kojoj je on spavao, oni su ga probudili, pa nagnali da im otvori vrata, i pusti ih u svoju sobu. Terajući pred sobom Lazu Petrovića, zaverenici su došli do vrata Dvora. Jedan od zaverenih oficira upao je u sobu, u kojoj se nalazio ađutant Mihailo Naumović još u postelji, pa ga je jednim metkom ubio. L. Petrović morao je voditi zaverenike od sobe do sobe u Dvoru, pred vratima svake sobe vikati: „Veličanstva! Veličanstva“!

       U tom lutanju dva zaverena oficira Ilija Radivojević i Mihailo Ristić nađu se u jedan mah pred staklenim vratima jedne sobe. Oni su odmah stavili pred ta vrata L. Petrovića pa mu zapovedili da viče: „Veličanstva“! I već na drugi poziv njegov iz zatvorene sobe odazvao se kralj Aleksandar pitajući: „Jesi li ti Lazo“? – „Ja sam, Veličanstvo“! Kralj ga je tada zapitao šta hoće. Petrović je odgovorio da oficiri traže Veličanstva. Kralj je rekao tada: „Neka mi dadu reč da mi se neće učiniti ništa zlo“. Na to su Ilija Radivojević i Mihailo Ristić zahtevali da Veličanstva izađu iz sobe, inače će se bombe upotrebiti. 

     Čuvši tu pretnju kralj je otvorio vrata. I on i kraljica pojavili su se u stanju u kojem su se bili zatekli u postelji. Čim su ih zaverenici Radovojević i Ristić uočili, izpalili su iz revolvera metke na kralja. Kraljica je pritrčala da prihvati kralja u posrtanju njegovom, nu, oni su tada metcima iz revolvera i nju ubili. Na pucanj revolvera stekli su se na mestu kraljeve i kraqičine pogibije i drugi zaverenici, te su se tada saglasili da svaki od njih zada sabljom po jedan udarac oborenim Veličanstvima, te da se može kazati, da su ih svi zajedno ubili, a ne samo dvojica od njih.

             Pogubljeni kralj i kraljica izbačeni su kroz prozor u dvorsku baštu, ih i mrtve još ponize, te da se vojska uveri u njihovu pogibiju, te bila privrženija zaverenicima.

     Padala mi je čudna neskrupuloznost zaverenika Ilije Radivojevića, sa kojom je on pričao o ubistvima koja su zaverenici izvršili – nastavlja Jovanović u svojim beleškama. – On je govorio ponosnim tonom o tim ubistvima, kao da bi ona bila viteška dela, kojima se teče zasluga za otadžbinu. Na moje pitanje : „Da li mu je zadrhtala ruka kad je palio revolverske metke na vladaoca, kome se na vernost bio zakleo“, on je hladno odgovorio da je „kralj Aleksandar ženidbom sa udovicom neprilikom razrešio sve oficire od položene mu zakletve na vernost, i da je njihova dužnost bila da učine ono što su kao zaverenici učinili“.

      Slično zavereniku Iliji Radivojeviću, pričali su i drugi zaverenici bez skrupula o pogibiji kralja Aleksandra, i smatrali da su time stekli zaslugu za otadžbinu, dodajući da će oni i svakog drugog vladaoca tako isto svrgnuti sa prestola ako ne vlada kako treba.

Оbrenovići-Ruski ambasador Nikolaj Hartvig-Foto Wikipedia

O činu pogubljenja kraljevskog para, po Jovanovićevim beleškama, smesta je obavešten ruski ambasador, Nikolaj Henrikovič Hartvig. On će umreti u Beogradu pre isteka mandata, nakom austrijskog ultimatuma Srbiji 1914. i tu biti sahranjen, da bi posle Velikog rata bio ekshumiran. Na sahrani u Beogradu, činodejstvovala su 33 sveštenika. Inače, Hartvig je bio mason 33. stepena, najvećeg u „crvenoj“ masoneriji, po Škotskom obredu. O Hartviga, Jovanović piše: 

      Kad je video da su kralj i kraljica kroz prozor iz Dvora u bašti izbačeni u stanju u kakvom su se u postelji bili zatekli, i nebrojenim udarcima sabljama unakaženi, on je kazao da to nije lepo, i da treba da se njihovi leševi unesu u Dvor, pa tu pripreme za sahranu i dostojno pogrebu. Njegov savet je poslušan.

 Ima tumačenja, ali bez pouzdanih dokaza, da je Hartvig davno unapred znao za državni udar!?    

 ISKASAPLJENI

BROJ rana na telu kralja Aleksandra i kraljice Drage govori o dotad u istoriji neviđenom zverstvu zaverenika prema vladarima jedne države. Izbrojano je zvanično, da je kraljica imala više od 40 uboda sabljom i 36 rana od kuršuma, a u telu kralja bilo je 19 rana od kuršuma i pet uboda sabljom.

Violeta

Prethodni članak

Pranjanska razglednica: Crveni tepih

Sledeći članak

ISKLJUČENI IZ SAOBRAĆAJA zbog vožnje pod uticajem alkohola i droge