ISPOVEST ĐENERALA JOCE BELAMARKOVIĆA

Izmirenje kraljice Drage i Belamarkovića bilo je zakazano za – dan Majskog prevrata! Porodica oficira zaverenika, u Brusnici kog Gornjeg Milanovca, kazuje njegova sećanja

Piše: Milorad Bošnjak

      „PRIČA đeneral Joca Belamarković o 29. maju 1903. g. kada je kralj Aleksandar ubijen“ – naslov je široj javnosti nepoznatog dokumenta, kojeg smo našli u Arhivu Srbije, pod signaturom AS PO-84/28. Originalan sadržaj tog dragocenog akta prenosimo u celosti.

Pribeleženo 6 sept. 1903 god u Beogradu

     General Joca Belamarković letos u Obrenovcu pričao je Milanu Antiću načelniku Ministarstva privrede ovako:

     – Mene je kralj Aleksandar često pozivao i samnom razgovarao o mnogim svoim i državnim stvarima, a od kako se oženio sa Dragom Mašin neprestano mi je zamerao, što ne ljubim kraljicu Dragu u ruku, pa je često uzimao ulogu posredovanja da me sa kraljicom izmiri i da je u ruku ljubim kao što čini i ostali svet koji u dvor dolazi i sa kraljicom se viđa.

     Naposletku ja kažem kralju Aleksandru, pristajem da Vam i u tome učinim po volji, ali samo pod tim uslovom: da se ja sam sa Dragom u četiri oka objasnim.

     Kralj na to pristane i odredi mi 29 maj ove godine u 11 sati pre podne da odem u dvor radi objašnjenja sa kraljicom Dragom. Ali uoči toga dana, 28 maja noću oko pola noći, neka žena sa dvoje dece zalupa na mom prozoru i kad je zapitam šta hoće i koga traži, ona sa uzbuđenim glasom odgovori: 

     – Tražim moga muža Svetozara Popovića oficira, koi je noćas uzeo revolver i otišao neznam gde, pa u zabuni ovoj dođo kod vas da zapitam šta je ovo, u varoši se nešto uskomešalo, vojska jednako ide tamo ovamo i neznam šta će ovo da bude.

     Na ovo ja ovoj ženi dosta ljutito odgovorim:

     – Ne znam gde je tvoj muž, nemoj da me uznemiravaš noćas.

     Ni pojma nisam imao o nekakvom događaju, legnem ponovo i zaspim, ali po mome običaju i tada ostavim i kapiju i vrata na sobi otvorena. Ovako sam radio zbog moga sina oficira koi je često u nevreme kući dolazio, pa da me ne bi uznemiravao ostavljao sam vrata otvorena. No iste noći u zoru kroz otvorenu kapiju neopaženo dođu mi nezvani gosti i u moju sobu uđe mi jedan poručnik i tri gardista, sa revolverom u ruci i zapreti mi: 

    – Da se nikud ne makneš. (Jer ako ne budem miran ima zapovest da me odmah ubije). Poginuli su kralj Aleksandar i kraljica Draga, a vama se zapoveda da budete mirni i da se nikud ne maknete.

     Kad me svojom časti uverio, da je kralj poginuo, ja ga zamolim, da vojnici izađu u predsoblje radi nekog međusobnog njihovog objašnjenja. Vojnici izađu, a ja sedeći onako samo u košulji u mome krevetu čujem od tog oficira što se dogodilo u dvoru, – i da je taj oficir sin neke sirote žene, koja je u mojoj kući radila i prala, pa veli (oficir) drugi je zaverenik određen bio da kod vas dođe i da vas ubije, a mesto njega da on to izvrši došao sam ja, da vas pozovem da budete mirni i da nikud ne izlazite, jer samo ćete tako sačuvati život, u protivnom i ja bi vas morao ubiti, a to sam sve u tom cilju radio, da vam se odužim, jer ste pored moje majke i mene u svoju kuću primili i kao siromašnog đaka pomagali. 

      I tako Belamarkoviću ne bi suđeno, da se sa Dragom u četiri oka objasni.

    Zatim Belamarković  rečenome Milanu Antiću kaza:

    – Mojoj staroj duši ostaje u ovoj nesreći to zadovoljstvo, da Srbi nisu ubili kralja Aleksandra, već je to Nikola Hadži Toma Cincarin.

     Solar je takođe Cincarin po ocu, a mati mu je Švabica.

1. Mišić i Genčić Bugari su

     Atanacković je Vla’

     Mašin Čeh

     A Aleksa Novaković Čivutin po ocu govore i za Avakumovića ali je to đubre, o njemu ne treba ni govoriti. (Jovan Avakumović, Belamarkovićev sestrić, po izvršenom ubistvu kraljevskog para Obrenovića postao je predsednik ministarstva, prim. autora).

     Napomena: sve je Antić ispričao Bučku D. Stojanoviću, bivšem ministru u penziji, a ovaj je to meni ispričao, što radi znanja one noći između 28 i 29 maja.

     Na citiranom dokumentu AS PO-84/28 postoji istraživačima često dobro znani „prozor“ – isečeno mesto, gde je stajao potpis onoga, ko ga je overio. Ko je isekao taj potpis – sam pisac dokumenta, što je malo verovatno, ili neko drugi? Nije to još ustanovljeno.

Zaverenik iz – kolevke Obrenovića!

     IRONIJA istorije, visoke politike i ljudske sudbine, ispisala je još jednu zanimljivu stranicu u (i)storiji kraljeubistva Obrenovića. Udesila je, da jedan od oficira zaverenika, koji je među prvima u noći 29. maja 1903. uleteo u kraljevske odaje da ubije kraljevski par, bude – iz Brusnice, kolevke Obrenovića, kod Gornjeg Milanovca! Bio je to potporučnik Mladen Milivojević.

      Sećanje brusničke porodice Milivojević na tog svog rođaka iz kovitlaca istorije 1903. nije izbledelo. Prenošeno s kolena na koleno ove porodice, ono je, istovremeno, još jedna potvrda da se čak i u uslovno rečeno seljačkoj Brusnici, kamoli na dvoru u Beogradu, znalo da se priprema zavera. To sećanje su neki autori „citirali“ i iskrivili, a da sa Milivojevićima uopšte nisu razgovarali (!) kazivao nam Aco Milivojević, Mladenov dalji potomak. Ono je autentično, istinsko.

      U odvojenom razgovoru, činjenice koje je naveo on, po pričanju Mladena i Mladenovog oca Todora, potvrdila nam je i Mladenova unuka Leposava Strizović, rođena Milivojević, iz Brusnice, u vreme razgovora sa autorom ovog teksta 82-godišnjakinja.

     Mladen, bistar đak u Gornjem Milanovcu, u Beogradu završava Vojnu akademiju, postaje potporučnik. Živeo je u porodičnoj kući u Molerovoj ulici 15, kod Slavije. Ta kuća je slučajem povezana sa Obrenovićima. Taj plac naša porodica je kupila 1870. godine i počela da gradi kuću. Tuda je često sa svitom prolazio knez, kasniji kralj Milan Obrenović. Jednog jutra, vladar htede da razgovara sa vlasnikom gradilišta. Neko mu reče, da je ovaj iz Brusnice. Uverivši se u to, vladar izvadi iz kese šaku dukata, kao svoj prilog za izgradnju – priča porodica Milivojević.

      Potporučnik Mladen Milivojević, koji je službovao na dvoru Obrenovića u vreme Majskog prevrata, bio je blizak šefu tajne službe Vojske Kraljevine Srbije, majoru Dragutinu Dimtrijeviću Apisu, jednom od tajnih vođa kraljeubistva. Porodica Milivojević za to uopšte nije znala.

     Mladenov otac Todor 28. maja 1903. dan uoči ubistva Aleksandra i Drage, odlazi u Beograd, u posetu sinu. „Čuo sam, da se ovde kuva nešto krupno oko dvora, tražim od tebe da se iz svega toga izvučeš. Doneo sam ti najskupoceniji dukat, beži sa mnom u Brusnicu” – kazao je otac sinu. Sin mu je odgovorio: „Evo tebi dva dukata, vrati se u Brusnicu sam, ja ću čekati prevrat“!

     Odlaze skupa na ručak, pa se fotografišu za uspomenu. Sliku, što nam je dala porodica, koju objavljujemo, poslednja je njihova zajednička uspomena. Todor se istog popodneva vozom vraća u Brusnicu, a Mladen već tu noć svojevoljno upada u državni udar, u vrtlog krvavog prevrata. I svoj. O tome, porodici je kasnije ispričao ovo svoje sećanje, koje dalje citiramo.

     Među prvima sam uleteo u spavaću sobu Aleksandra i Drage, ali ih nismo tu zatekli. Već smo mislili, da su nekako uspeli pobeći, da je zavera propala. Njihovo tajno sklonište uz tu odaju otkrili smo sasvim slučajno, tako što se jedan oficir iz naše grupe naslonio na zid i skoro upao u tajni prolaz do skloništa. U taj čas, na nas naleće grupa gardijskih oficira, vernih kralju, ali ih pojačani našima koji su u međuvremenu pristigli, brzo savladavamo. Ja sam tada ranjen u ruku, sabljom. Kralja i kraljicu izvukli smo lako, a moji drugovi su ih odmah ubili. Ginu tu i braća kraljice Drage.

      O masakru sabljama mrtvih tela kraljevskog para, ispovest potporučnika Mladena Milivojevića se previše ne razlikuje od naših već pominjanih istoriografskih izvora. Teška rana na ruci, koju mu je gardijski oficir branilac kraljevskog para (Mladen nikada nije kazivao koji) naneo sabljom, nije mu nikada zacelila. Ruka mu je kasnije amputirana.

      Milivojevići, kao jednu od porodičnih relikvija, čuvaju tapiju broj 3583 overenu 3. avgusta 1895. godine, kojom se Mladen, tada narednik i pitomac Vojne akademije, odriče svog dela imanja u Brusnici, u korist svog rođenog brata Živojina, zemljoradnika. To je posed na lokalitetu Backovac. Taj akt je overio ovlašćeni pisar Stojan P. Lučić, u ime Rudničkog sreskog načelstva.

     Mladen je bio oženjen Ruskinjom sa Kavkaza, emigrantkinjom. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Imao je dva sina, Aleksandra-Sašu i Vlastimira, kojima će sudbina podariti uspehe u karijeri, ali ne i sreću u porodičnom životu.

      Saša je, po uzoru na oca, bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije. Žena mu je, kao i očeva, bila rodom Ruskinja, emigrantkinja, Ksenija, nisu imali dece. Bio je u nemačkom zarobljeništvu u Osnabriku. Iako se većina kraljevskih oficira, koji su u nacističkim kazamatima živi dočekali kraj Drugog svetskog rata, nije htela vratiti u tada već Titovu Jugoslaviju, tražeći da odu u Ameriku ili Kanadu, Saša jest. A Ksenija je dotle morala napustiti Jugoslaviju, bojeći se svojih sunarodnika iz Rusije, Sovjeta. Ponovo je emigrirala, ovog puta u Španiju, i to zauvek.

       Ksenija je bila lepa kao ikona. Otac joj je bio zubar. Još čuvam njenu damsku torbicu, koju mi je davno poklonila –  setno nam je pričala starica Leposava Milivojević. 

       Oba Mladenova sina su kasnije robijali na Golom otoku – Saša dve, Vlastimir tri godine. Saša je kasnije bio projektant fabrika. Između ostalih, projektovao je železare u Skoplju i Smederevu. Vlastimir je projektovao mostove.

TEK POSLE STO GODINA „VEČNAJA PAMJAT“!

      PRVI zvaničan, javni parastos kraljevskom paru Aleksandru i Dragi Obrenović, održan je – tek 29. maja 2003. u manastiru Vujan, kod Gornjeg Milanovca, zadužbini dede kraljice Drage, Nikole Milićevića Lunjevice. Služio je namesnik ljubićski protojerej Milan Mirković, uz činodejstvovanje sveštenika eparhije Žičke i moleban vernih poštovalaca Obrenovića iz mnogih krajeva Srbije.

     Da Svevišnji Bog nastani duše mučenika kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog i kraljice Drage Obrenović tamo gde pravednici počivaju! Molitveno se zahvaljujemo tragično stradalom kraljevskom paru i svim Obrenovićima, za sveukupne zasluge za Srbiju – deo je duhovne besede, prve posle sto godina od ubistva kralja i kraljice, koje je Srbiju odvelo u vrtlog.

    Nasušna potreba je, da ispravno vrednujemo sveukupne zasluge Obrenovića za srpsku naciju, sva njihova dobročinstva Srbiji, koja je bila dužna da tu svoju, i tragediju Obrenovića, obeleži dostojnije – kategoričan je bio iguman ovog manastira, Jovan, sada blaženopočivši.

STVARAOCI NOVE SRPSKE DRŽAVE

  UZ prvi zvanični parastos kraljevskom paru Obrenovića, upamćen je i simpozijum u manastiru Vujan, na temu „Uloga dinastije Obrenović u stvaranju nove srpske države“.

      Obrenovići su ostali sa svojim narodom i za vreme najgorih pogibelji. Od vremena presudnih bitaka sa Turcima u Drugom srpskom ustanku, do uspeha pregovaračke veštine knjaza Miloša. Sva ustanička mesta Miloš je obeležio hramovima. Dolaskom Karađorđevića, ona su kažnjena onako kako su nagrađivana – kazao je istoričar Radivoje Bojović.

     I posle ubistva Aleksandra Obrenovića Srbiju je, u više mahova, kao Francusku posle ubistva Luja XVI, zadesio krvavi potop. Ozbiljnost dinastije Obrenović ogleda se i u njenoj duhovnoj obnovi Srbije, po oslobođenju od Turaka: sam knjaz Miloš osnovao je 84 škole, crkve u mnogim mestima. Aleksandar jeste bio pod uticajem Drage, ali vrlo pametne i pravedne žene – istakao je prof. dr Vladimir Dimitrijević.

 TRI „USUD“ DATUMA OBRENOVIĆA

     VRLO interesantno: Obrenoviće su, kao usud, pratila tri datuma 29. maj. Prvi, iz 1815. kad su ustanici porazili najelitniji turski garnizon (kad je tadašnji vojvoda, kasniji knjaz Miloš, srećom izbegao smrt, tako što ga je od turskih sablji spasao jedan ustanički borac Srbin), zatim ubistvom kneza Mihaila 1868. pa Majskim prevratom 1903. godine.