TRAGOM MASONSTVA KRALjA MILANA

Piše: Milorad Bošnjak

Pred svoj egzil iz Srbije, kralj Milan je sebe neopravdano nazvao „ocem srpske masonerije“

ČLANSTVO kneza pa kralja Milana Obrenovića u Slobodnom zidarstvu nije sporno, mada se njegovo ime, kao masona, retko nalazi u masonskoj internoj literaturi, ili štampi. Ali se nalazi. Savremeni portali ga u tom smislu kvalifikuju kako koji – potvrdno, ili odrečno. Zanimljiv je tekst kojeg je 25. septembra 1953. napisao Milan Jovanović Stoimirović, pod naslovom „Da li je kralj Milan bio otac srpske masonerije“ objavljen 12. oktobra 2013. na portalu Istina, u kategoriji Globalizam – politički procesi.

Neposredno pred svoj konačni egzil iz Srbije, kralj Milan je tadašnjem ministru prosvete Andri Đorđeviću, inače poznatom masonu „crvene“ to jest masonerije koja radi na 33 stepena, poslao pisamce u kom je samog sebe naveo kao – „oca Slobodnog zidarstva u Srbiji“! Ta Milanova (samo)proklamacija bila je povod za Stoimirovićev analitički tekst iz 1953.

„S KOJIM pravom? Da je on tu misao rekao za javnost, odnosno za nemasonske krugove, stvar bi mogla nositi ovaj ili onaj karakter, pa dobiti ili ovo ili ono tumačenje, ali pošto se sa tom mišlju kralj Milan neposredno obraća jednom velikom masonu, on je svakako imao neki osnov da tako nešto napiše. Prema tome, ovi njegovi redovi nisu bili neki ćor-fišek; u njima je moralo ležati i neko zrno istine. Po mome uverenju, kralj Milan, ako i nije bio mason, morao je „kumovati“ obnovi masonerije na ovaj ili na onaj način, samo se pitam da li je on to učinio pre ili posle svoje abdikacije. Moguće je jedno i drugo; ovde su hipoteze takve da se mogu podržavati. Čovek koji je napisao redove „Ja, kao otac slobodnog zidarstva u Srbiji“, izvesno nije mogao biti daleko od masonerije. Koliko joj je onda bio blizak“? – deo je teksta, čiji autor je Stoimirović.

Dobro upućeni cenjeni sagovornici u Italiji, Hrvatskoj i Srbiji, većinom znaju te podatke. Ovo je deo njihove istovetne, podudarne izjave.

„Čak ni hronološki, kralj Milan nije nikako mogao biti `otac srpske masonerije` niti je s pravom sebe mogao tako nazivati, jer su lože u Beogradu, počev od „Ali Koč“ koja je zvanično prva `osvetljena` u Beogradu, do drugih, osnovane davno pre njegovog stupanja u politički život, na kneževski i kraljevski presto! Moglo bi se protumačiti, da je on masonu visokog stepena Andri Đorđeviću pismo uputio, želeći sebe da predstavi kao pokrovitelja (finansijskog?) Slobodnog zidarstva u Srbiji, pa na taj način kao `oca`?! Teško da je on to uopšte mogao biti, budući da su sve prave i priznate lože u novčanom smislu bile nezavisne od pomoći sa strane, pa i vladarske“.
PRIPADNOST Milana masonima, za vreme njegovog titularnog svojstva kao kneza pa kralja, treba, kako smo već naglasili, istražiti ne u srpskoj, nego njegovoj verovatnoj inicijaciji u loži carskog Beča i/ili u godinama kasnije, afilijaciji u loži u Londonu. Ima i mišljenja, da se desilo obrnuto. Da je, još kao knez, u masoneriju iniciran u Londonu, bez znanja političke mu „zaštitnice“ Austrije?! Mada je ova druga teza mnogo manje verovatna.
Istraživački tragovi su naše sagovornike vremešne masone i sinove preminulih časnih masona doveli do akata, iz kojih citiramo deo:“ Knez, kasniji kralj Srbije, Milan Obrenović, krvni srodnik nekoliko genetskih grana Balšića, što je bila i njegova supruga Natalija kneginja pa kraljica Srbije, bio je mason prave, potpune i priznate lože“. Iz privatnog arhiva u Dubrovniku, oni su dobili i kopiju akta pisanog ijekavicom i latinicom, kao još jednu potvrdu o kralju Milanu kao masonu, čija za ovu svrhu najvažnija rečenica glasi: „Milan prvi kralj novovjekovne Srbije poslije krune Nemanjića, bio je Slobodni zidar britanske lože“. Samo kao pretpostavku, ovi naši sagovornici su ukazali, da se možda radi o loži naciolano mešovitog sastava „Konkordija“.

U mnogim važnim arhivskim dokumentima nedvosmisleno stoji, da je kralj Milan, pre a nadasve tokom svog egzila iz Srbije, tajnom diplomatijom svih tih godina razvijao veze sa masonima Velike Britanije i njenom vladom. Samo za sebe lično, ili državnički za Kraljevinu Srbiju?! Istraživački, više možemo verovati prvom delu ovog pitanja, dok se ne dokaže suprotno.

U SVOM dugom tekstu, Stoimirović je ispod međunaslova „Kralj Milan je pokušavao da postane mason preko pariskih loža, jer ga je srpska `bremasonerija` odbila“ napisao:

„Mi nismo u stanju da odgovorimo na pitanje (da li je kralj Milan bio „otac slobodnog zidarstva u Srbiji“, prim. M. B.) i mi ga ovde samo postavljamo, a ostavljamo drugima koji to pitanje mogu da reše da ga i rešavaju. Međutim, da bi olakšali taj posao, mi smo razgovarali sa Damjanom Brankovićem, starcem od 87 godina, starim i uglednim beogradskim masonom, koji je još bodar duhom i koji dobro pamti. Nije prema meni bio ni zatvoren čovek, čak je stari prijatelj sa mojim ujakom Stoimirovićem. On mi je kazao sledeće:

`Kralj Milan se prebacio kada je sebe nazvao ocem srpskog slobodnog zidarstva. Mi ga zidari nismo cenili uopšte, zbog njegove nepostojanosti. On je hteo da uđe u slobodne zidare preko Pariza, ali mu je rečeno da se pariski slobodnozidarski drugovi ne žele teritorijalno da mešaju u nadležnost beogradske lože, te da bi trebalo samo preko nje da uđe u zidare. On je, međutim, insistirao i onda je Pariz pitao nas kakav je on čovek, a mi smo iz Beograda potvrdili da je nepouzdan. Balkanski vladaoci uopšte ne mogu da budu postojani, jer je političko tle veoma rovito, socijalna sredina u stalnom previranju, a Balkan vetrometina na kojoj je teško biti politički sledstven i apsolutno konsekventan. Zato među balkanskim vladaocima i nije bilo mnogo `braće`. Od naših vladara su masoni bili knez Mihailo i kralj Aleksandar Karađorđević – ovaj poslednji preko engleskog dvora, sa kojim je bio okumljen. Ne znam da li je kralj Petar I bio mason, svakako da jeste, i to preko Francuske ili Švajcarske, ali ne kroz našu ložu. Stari Garašanin Ilija bio je mason. Ali kralj Milan nije bio mason, niti je mogao biti naš otac!“

Pri kraju knjige Zorana D. Nenezića „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980)“ na strani 578, objavljen je Popis članova lože „Kosovo“ – Skoplje“ u kom pod rednim brojem 16. stoji odrednica: „Milan Stoimirović-Jovanović prijavljen 1933. nije primljen“. Ni u jednom drugom dostupnom popisu masona, nismo našli da je Milan Jovanović Stoimirović iniciran u neku srpsku, ili ložu u inostranstvu. Ipak, raspolagao je sa određenim, prilično tačnim i važnim podacima. Od koga?!

GOTOVO na isti način, kao knjaz Miloš u vreme međusrpske i krize među silama zbog Srbije, opasnih zapleta oko Sretenjskog Ustava i Miloševog sve većeg oslanjanja na Britaniju, tako se toj velesili sve više priklanjao i Milan, kao knez a naročito kao kralj Srbije. Ali, u odnosu na Miloša, u mnogo strožijoj tajnosti, što delimično može da objasni njegovu efektivnu (ne početničku!) pripadnost masoneriji pod engleskim, a ne patronatom („svetlošću“) Austrije.
Iako je kao austrofil dobitnik državničkih i ličnih pogodnosti od dvora i vlade u Beču, Milan se tajno priklanja Britaniji, ali ostaje povezan sa masonerijom i dvorom „crno-žute monarhije“ u kojoj će, nakon brojnih mondenskih boravaka u Londonu, Parizu i redom po Evropi, u Beču umreti 11. februara 1901.

KRVNE I TAJNE VEZE

VEZAMA Milana Obrenovića, sa tajnom diplomatijom i masonerijom Britanije, a pogotovo sa krunom te imperije, pogodovaće dokazane krvne veze spominjanih Balšića sa Obrenovićima, ali i sa nemačkom kućom Hanover iz koje potiču i engleske krunisane glave.