Pozorišni praznik “Takovske cveti“ ove godine proslavio je prvi jubilej – petogodišnjicu. Proslava je protekla onako kako i dolikuje – radno. Podsetimo redovne pratioce dešavanja u dramskom amaterizmu Srbije da je u poslednje dve decenije izražena težnja mnogih ansambala, pa i gradova u kojima deluju, da svoj rad obogate i festivalom. Ranije relativno retki, sada su festivali jedna lepa navika i težnja, pa možemo bez mnogo napora da se setimo bar dvadeset popularnih takmičarskih susreta pozorišnih zaljubljenika. Tom talasu susretanja i druženja, Milanovčani su se priključili najpre kao učesnici, a zatim i kao organizatori. Razlog za to već znamo, ali baš zbog uspešnosti ovogodišnjeg festivala, kao i podsticaja drugim pregaocima, treba ponoviti: festivali jesu najsloženiji vid multimedijalnih manifestacija; traže mnogo napora, angažovanja, promišljanja, sredstava. Šta dobijamo i uzdižemo pomoću njih? Pre svega – publiku! Ona jeste jedan od preduslova za pokretanje festivala, jer ako nemate povoljnu pozorišnu klimu u gradu (a njeni najvažniji činioci su publika i glumci), sve će biti lakše. Uz publiku i takmičarski duh festivala i učesnici pomeraju svoju vrednosnu granicu.

Uslov svih uslova je estetika, programski cilj, a kreativno jezgro festivala, stvoreno i okupljeno u Milanovačkom pozorištu, to je na vreme uočilo. Već na prvom festivalu bilo je jasno da su predstave u kojima je vidljiva i uspešna interakcija glumca i ansambla, taj motiv koji publiku u vrelim letnjim danima dovodi u pozorišnu salu. Ovogodišnji festival je to potvrdio i utvrdio. Ne samo u takmičarskim, već i u revijalnim prestavama, igranim u čast početka i završetka, imali smo jasno uočen napor selektora da upravo takve predstave pozove da se pokažu pred milanovačkim gledaocima, ali i ubede Ivana Pantovića, glumca i audio-vizuelnog umetnika u svoje pozorišne namere, jer je on bio taj koji je zvanično vrednovao to što smo videli u toku te pozorišne nedelje, glumačkog praznika usred leta, u srcu Srbije.

Različiti žanrovi, tumačenja i realizacija pozorišnog čina pokazali su jedinstvo suprotnosti u najlepšem svetlu. Bilo je tu i klasične komedije, groteskne tragedije, angažovanog, modernog i aktuelnog izraza, pa i političkog pozorišta. Sve je na sceni dozvoljeno, ako je uspelo da se smesti u taj zlatni trougao publike, dela i izvođača; to se upravo i dogodilo, što je uticalo i na konstantno dobru posetu. Jedna od vrednosti ovog, jubilarnog susreta je i to što su “Takovske cveti“ započete premijerom, koja je u svakom pozorištu istinski praznik, pa je tako bilo i ovaj put. Glumac Ivan Pantović se ohrabrio (ili bio ohrabren) da prvi stane na kojoj će idućih pet dana posmatrati kolege koje će ocenjivati. To se veoma retko dešava i na profesionalnim festivalima. Nezavisno od toga što je Milanovačko pozorište obogatilo za još jednu predstavu svoj ionako bogat repertoar, na ovaj način simbolično pozvane kolege na takmičenje jeste potez vredan poštovanja, pa i divljenja. Sve je tu bilo s merom i motivacijom.

Čime još organizatori i pokretači mogu biti zadovoljni? Onim što publika ne mora da zapazi, ali bi svakako osetila da je nešto pošlo kako ne treba: sve što je planirano jeste i urađeno, a to je osnovni cilj svakog festivala: nije bilo otkazivanja predstava, ni skandala (koji se inače veoma retko dešavaju na amaterskim susretanjima), a pozorišne družine iz zemlje i inostranstva dolazile su zadovoljne pozivom selektora, g. Branka Kneževića, a odlazile još zadovoljnije dočekom od strane publike i domaćina. Da je ovaj koncept dobar potvrđuju i odjeci iz medijskog prostora s društvenih mreža, kao i lični kontakti. Čestitano je pobednicima, sumirani su utisci i nije bilo ničega što bi dovelo u sumnju bilo čije časne namere. Jednostavno, bio je ovo uspešan festival, a njegovi domaćini pokazali da su dostojni da ga organizuju. Iza scene, daleko od očiju gledališta, brojni saradnici Milanovačkog pozorišta, najčešće i glumci u njemu, vredno su radili da sve prođe kako treba.

Nije sve još uvek u onoj meri koja se očekuje kod ovakvih manifestacija. To se, pre svega, najviše odnosi na reakciju zvaničnika grada, na šta je skrenuta pažnja i prošle godine. Pozorište s ovakvim repertoarom i reputacijom na domaćoj i međunarodnoj sceni, moralo bi da ima i formalnu podršku od strane grada u kome deluje. Lepo bi bilo videti u danima početka i završetka izaslanika lokalne samouprave da se u ime grada obrati gledaocima koji su u sali bili svojom voljom. Treba to poštovati, jer je Milanovačko pozorište koristeći svoje resurse i pomoć brojnih prijatelja, svuda i na svakom mestu u medijskom prostoru (a on nije mali, naprotiv), proklamovali vrednosti svoga grada i sredine u kojoj žive.

Takođe, i druge ustanove kulture bi mogle da obogate svoju aktivnost u nedelji festivala, pa da na svoj način svoju standardnu ponudu prilagode pozorišnoj atmosferi. I o tome je već bilo reči, ali treba podsećati da je to jedan od proverenih puteva da se festival razvija. Nije dovoljna samo jedna izložba, ma koliko vredna bila; zašto da ne pogledamo tokom festivala i neku promociju, projekciju filma o nekom poznatom glumcu, crtanje na asfaltu na pozorišne teme, takmičenje u pozorišnoj fotografiji, koncert popularne muzike koja se koristi u teatru, itd, itd. Sve je to ostvarivo i za to ne treba mnogo sredstava, a efekat je veoma veliki.

Sve u svemu, još jedan festival je za nama. Početak jesenje sezone će brzo doći, i tada ćemo moći da vidimo i prve efekte. Na sceni i u sali biće potvrđen koncept susreta za koji su se pre pet godina pokretači opredelili. Sigurno je da nisu pogrešili.

Dragi Ivić, dipl. producent,
pozorišni kritičar tokom Festivala