„Nije lako s(a) Žakom“

Takovske cveti su počele. To je svake godine vest dana i treba je ponavljati. To ponavljanje ima moć podsećanja i upozorenja za kulturne sredine kojima je vrućina (ili kiša, ili vetar, šta god) izgovor da ne rade. Milanovačkom pozorištu festival koji velikim koracima kreće ka samim vrhovima festivalskog miljea kod nas on nije izgovor, već razlog i način da se bore za svoju publiku koja im to srdačno uzvraća.

Šta je bilo razlog Crnićanima da na repertoar stave, uz niz drugih predstava, i “Ljubinka i Desanku“? Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Žak poslednjih godina malo skrajnut s naših scena. Razloga ima mnogo, ali zadržimo se na tome da opus svih velikih pisaca doživljava svojevrsne plime i oseke. Tako smo u prilici da se u nekoliko sezona nagledamo Nušićevih ili Kovačevićevih komada, no recimo da je to u našoj pozorišnoj praksi tako.

Sa Popovićem je ipak drugačije. Generacije mojih kolega pamte da smo kod uvažene Mirjane Miočinović, velikog svetskog imena pozorišne istoriografije i teorije, učili ceo semestar samo o njemu i njegovim dramama. Da li će i on, kao i mnogi drugi pisci, ostati upamćeni po jednom ili dvama tekstovima, u mnoštvu onih koja su izvođena i rado gledana?

Pitanje nije retoričke prirode, bar sudeći po viđenju Žakovog prosedea od strane reditelja. U Cicmilovićevom tumačenju Popovićevih ideja uviđa se određena nesigurnost prilikom akcentovanja prelomnih mesta u tekstu. Istina je da Popović ne nudi previše prostora ni dramaturgu ni reditelju. Njegova izričitost u definisanju likova, ali i poruke u obliku stilozovanih parola jesu nešto što može vezati ruke. Najpre treba odgovoriti na pitanje – zašto “ Ljubinko i Desanka“ i zašto danas? Nesumnjivo je da je društveni talog Popovićevog vremena dobio danas neuporedivo veće razmere (katastrofalne) i pretvorio se u klasični šljam.

Tako posmatrano, Popovićevi junaci deluju gotovo ljupko, nešto kao stilizovani i pojednostavljeni Kovačevićevi likovi. Pred nama defiluju tipusi koje nije lako prepoznati. Ovakve uličarke, zanesenjaci i propaliteti opšte prakse teško se sada mogu sresti.

U drugom delu predstave koji teče neuporedivo angažovanije od početka koji se otezao uz premišljanja kojim putem krenuti (što je primećeno u neodlučnosti glumaca), reditelj se jasnije, s mnogo više ritma i eksplicitnije izjašnjava o izazovima i pitanjima koja postavlja pisac: koliko čovek može biti naivan ili glup; gde su granice dogovorenih nesporazuma i postoje li, uopšte, danas takvi ljudi? Jasno je da postoje, ali ih je teško videti. Kada budu uočeni, teško ih je i raspoznati jer posle svega što se u javnom životu ovog prostora po odlasku Popovića dešavalo, njegovi junaci izgledaju kao likovi iz bajki. Njihova naivnost i prozračnost pleni, ali i brine: da li smo mi stvarno postali tolike propalice da su nam nekadašnje zamlate danas simpatične?

Uhodani ansambl sada već veoma iskusnog pozorišta nije dobio sve potrebne naznake, bar kad je reč o veoma važnom delu – ekspoziciji. Uvodne pasaže najbolje je iskoristila Dragana Kostić Milutinović koja je vrlo brzo osvajala praznine na sceni dodajući dragocene replike partnerima.

Najteži deo posla zapao je Valentinu Oljači koji se morao prilično da se potrudi kako bi osavremenio naivka, rogonju, pa i umišljenu budaletinu i doveo ga do publike. Torbarka je u nedostatku boljih rešenja pribegavala rečitativnom kazivanju, ali je držala svoj lik pod kontrolom kao i njeni partneri, Zoran Živković i Miroslav Milutinović. Nedostatak lektora ili nepažnja uočeni su prilikom izbora dijalekatske grupe, jer se u književnom govoru na neočekivanim mestima pojavljivao i kosovsko-resavski dijalekt.

Publika je predstavu prihvatila i to je dobar znak. Jasno je da se oko ovog komada ansambl prilično namučio tražeći savremena rešenja i iskaze. Reditelj nam duguje objašnjenje zbog čega je pribegao obilnom korišćenju muzike na početku predstave čime je koračao ivicom radio-drame.

Pored toga, neupadljiv, ali vidljiv scenski elemenat u obliku naopako okačenih kišobrana nije dobio svoj pozorišni odogovor. Poznata je svetovna simbolika otvorenih kišobrana, ali ovde ona nije došla do izražaja. Kako god, Žak je još jednom pokazao da ansambl, ukoliko želi da dosegne njegove autentične poruke, mora prilično da se namuči. Publika je to uočila i umela da nagradi. Za prvi dan festivala, više nego ohrabrujuće.

Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni kritičar