Šahbaz je bio najmladje dete u porodici. A, nije da ih nije bilo… Ipak, on je bio nešto posebno. Od rodjenja. „Ne diraj ga, mali je“, „Nemoj se raspravljati sa njim“, „Neka njemu batak, uzmi ti trticu“, bila je svakodnevna konverzacija izmedju roditelja i ostale dece.

Rastao je Šahbaz, i to ohhooo, a niko ga, osim roditelja nije voleo. Ni braća, sestre, školarci… A, i zašto bi? Bio je bahat, osion, gledao je samo sebe i svoje interese. Kako je stasavao, bivao je sve veći, a uporedo sa tim, sve više je, osim okoline, maltretirao i roditelje. Pare njemu, meso njemu, sve njemu… On nikome ništa. Čak je po selu išao i pričao kako je on taj koji ulaže, daje, kako niko pre njega, praktično, nije mogao ni da živi. Seljani su znali ko je on i šta je, ali, pojedini nisu hteli da veruju ili nisu pristajali na istinu, a to je da ih Šahbaz laže, da ih vara, da ih krade.

Pričali su, zaogrnuti u njegove tople skute, da je on najbolje što je moglo da im se desi, da je on sve ono što im je trebalo, da je on ostvarenje njihovih snova, da im je on preči od braće i sestara… A, Šahbaz se samo gladio po bradi i po svom sve punijem džepu. Ahhhaaa… Imao je genijalnu, a odavno poznatu ideju – „Ko je sa mnom, koštaće ga, ko nije, koštaće ga još više…“. Tako je i bilo.

Našao je on svoje kerbere, satrape i pretorijance, koji su, uz njegovu pomoć, odradjivali poslove za njega. I, to ne da su odradjivali, nego… ono, baš. I, ne, nije on tim svojim kadrovima bacao one koske od onih pojedenih bataka, više im je davao trticu, naravno, oglodanu sa svih strana, jer drugu nije ni imao. Nikada.

Oni koji nisu delili lepo mišljenje o njegovom „liku i delu“ bili su proterani iz sela, jer, eto, njemu se tako moglo. Možda su se i oni rukovodili onom narodnom, a pogrešnom, da pametniji popušta. Kome? Jednom Šahbazu… Nikad.

Ipak, karma je čudo. Dodje jedan od onih „proteranih“ da zapali sveće svojima na groblju, a na koje je ponosan… samo tako… kad ono tamo sahrana. Sahranjuje se Šahbaz, ali, problem je što nema sedam ljudi za „kvorum“. Šta će „proterani“, uze jednu ručku od sanduka, te ga sahraniše. Bolje je za sve…

Goran Trifunović