Ona sa kaldrme, koja je selo poznavala samo iz poslovnih poduhvata u prvo vreme nije ni registrovala njega, brdjanina. Činilo joj se da je njegova gradja, njegov crnpurasti ten i nabusitost prilikom ophodjenja, odraz prirodnog okruženja. Ona, blede puti, aristrokratskog držanja i anglosaksonskog poimanja života, nikako nije mogla da podnese tu, činilo joj se, seosku, pa i seljačku spoljašnost. Do unutrašnjosti nije mogla ni da dobaci u svojim mislima.

„Prost je“, mislila je. Nakon malo vremena, pokušala je sebe da ubedi u nešto drugo. „Bahat je“. Prodje vreme, pa… „Ohol je“. Ne bi dugo, kad je od „ohol“ ostalo samo „oho“. Svakim danom, kako ga je sve više upoznavala, spoznavala je neke stvari, ne samo o njemu, nego i o sebi.

Svakim danom joj je gradski korzo postajao sve dalji, a pogled na Šiljkovicu sve lepši, gradska kaldrma joj je krivila štikle, a seoski sokaci su bili idealna površina za njenu sve ravniju obuću.

„Prasići i jagnjići“ su, kao što to običaji i gramatika nalažu, postali prasad i jagnjad, naglasak se menja, seoska tišina postaje prirodno stanište i okruženje, umesto gradske gužve. Prosti i sirovi brdjanin je, polako, ali sigurno, postajao sve stasitiji, ponositiji, duhovitiji… Ma, nekako mu je i garderoba bolje stajala, bolje je uklapao boje, glas mu je postao milozvučniji. „Ma, ne vredi, ne mogu više“, budila se i uspavljivala sa istom mišlju.

Naravno, mislila je na tog, do pre izvesnog vremena, nebitnog brdjanina. Ali, kako to već „Gama zraci“ umeju da utiču, takav je bio i uticaj na njega. Preko brda, krivina i ostalih prirodnih prepreka i nevolja, ona je stigla do njega.

Spoznala je mnogo toga, ali, ipak, ostalo je još veoma bitnih detalja. Ipak, vreme ili nešto drugo učinili su da ona njega uporedi sa „Panonskim mornarom“. Ahhh, kakav kompliment… Kakva odlikovanja, kakve zahvalnice, kakva priznanja… Sve je to otišlo u nepovrat kada mu je ona rekla da je najbolji čovek na svetu. Pretenciozno? Ako je, jednom se živi…

Goran Trifunović