„Sedim kod kuće, ne radim ništa, nemam posao, iako sam član stranke, gledam televiziju, naravno državnu, za nju se samo ne plaća pretplata, pa razmišljam šta ću sa sobom. Para imam, nikad više para nisam imao. Kupio sam, naime, dok se nije razgrabilo, onaj domaći autobus „Mercedes“, pa se razmišljam gde da krenem. Imam i pasoš, vize nam niko i ne traži, pa se razmišljam da odem da vidim tu Ameriku.

Ipak, neću da idem kod onih što su nas bombardovali. Uostalom, zbog tog bombardovanja ne dobih od države trosoban… ili beše četvorosoban stan, ne sećam se više. Mog’o bi’ do Nemačke, oni nas nisu bombardovali, ali, kažu da su velike gužve na izlazu iz Srbije ka zapadu. Idu, valjda, mladi ljudi u šoping u Nemačku, Italiju, Norvešku… Može im se, kod nas je zlatno doba, a kod njih kriza, pa je sad šansa da kupujemo po bagatelnim cenama. Doduše, i žena mi kaže da je neki, finansijski, šta drugo, stručnjak savetovao da lepše polovine idu u Milano u šoping. Dok ima zaliha…

Ma, jok, razmišljam se, nešto. Da idem da obidjem te čuvene srpske gradove Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu. Odem lepo tamo, najedem se sarme k’o čovek, popijem po koju i da vidim sve lepote Srbije. Djavola… Kažu da mi i za tamo treba pasoš. Otkud to? A, toliko lepog sam slušao o tom području…

Razmišljam se da odem da vidim „Beograd na vodi“. Kažu da to nema nigde u Evropi, možda samo u Jagodini. A, i, brate, sramota je, evo ima tri i po godine kako je taj projekat završen, a ja ga još nisam video. Mog’o bi, nešto računam i da odem do onog „Tenisa“ da kupim neko svinjče. Il’ da, ipak, odem do Priboja, da vidim kakav novi kamion „FAP“ pravi. Možda ga i kupim, što, sigurno nemam para…Al’, samo ako je dobar, da ne moram posle da ga teram u Smederevo, u železaru.

I, tako ti ja u tim svojim razmišljanjima čujem da nas, sve gradjane, država poziva da se vakcinišemo protiv ove korone. Ima dovoljno vakcina, pa možeš da biraš, volj’ ti ova, ona, od ovoga, od onoga, sa istoka, zapada… I, besplatno je. Dodješ, zavrneš rukav i… idi, brate. Zavalim se u svojoj novoj kožnoj fotelji i nešto razmišljam- čoveče, što smo mi ovih, zadnjih… pa, recimo, osam godina, baš napredovali. I brže, i jače i bolje…“.

Goran Trifunović