Emir je vladao svojim selom dugo godina. Neki kažu uspešno, drugi tvrde suprotno. Bilo kako bilo, umeo je Emir da stvori dobre odnose sa sreskim predstavnicima, odnosno, on je njima davao šta im je i koliko potrebno, a oni su mu za uzvrat davali slobodu da svojim selom vlada kako on hoće.

Jednog dana, u Emirovu kancelariju utrča zadihani čauš. „Emire, Emire, dolazi Babo, stiže Babo“.

Emir ljutito ustade sa ćilima, pa prekori čauša. „Nisam ja za tebe Emir, nego čestiti Emir. Nikad to nemoj da zaboraviš. Nego otkud moj babo i gde je?“, nije Emir krio svoje iznenadjenje.

„Čestiti Emire“, ispravi se čauš, „ne dolazi tvoj babo, nego Babo, iz sreza, evo ga, ulazi u kasabu“. Tu se, već, i Emir trže, nazu papuče, te izadje napolje.

A, tamo- Babo!!! Oko njega čitava svita raznih klimoglavaca, nosilaca tudjih mišljenja i drugih zaposlenih u srezu. Babo im nešto priča i pokazuje prstom negde, gde se u daljini spajaju nebo i zemlja. Oni glume zainteresovanost i razumevanje, a u mislima su ko zna gde.

Ne želeći da prekida Baba, iza njegovih ledja, iako je po gabaritima znatno veći, sakrio se Emir. Uz blagi osmeh koji je uvežbavan prilikom svakog odlaska u srez, trljajući ruke i blago se povijajući u ramenima, čekao je kada će Babo završiti.

Konačno, Babo se okrete ka njemu, pa strogim, ali pravičnim glasom reče- „Pa, dobro, gde si ti, Emire? Zar se ovako dočekuje sreski načelnik? Gde ti je narod, gde je posluženje, gde je plan posete?“

„Evo, Babo, sve ćemo sad, nismo znali da dolazite, evo, sad će narod, očas ću da pošaljem čauša da ih dovede, pa da vas povedemo da vidite sve one rupe na putevima, sve one vrzine i napuštene domove. Evo, predlažem da, dok čauš ne skupi narod, odemo u seosku mehanu na osveženje“.

Pristade Babo na tu ideju, jer je osveženje i bilo potrebno nakon tolikog puta, a i on je, brate, oduvek bio slab na osveženje.

„Gazda“, obraća se Emir strogim glasom gazdi seoske kafane. „Šta imaš za osveženje?“

„Imam ‘ladne vode, šećera, rahatluka…“, zbunjen je gazda kafane, jer je Emir bolje od njega znao šta ima u mehani.

„Slušaj“, nastavlja Emir, „donesi ti ovde, za početak rakije, vina i piva… Kakva to topla jagnjetina miriše iz kuhinje?“

„A, to je jagnje koje je naručio Mitar rabadžija. To je njegovo, to ne smem da dam“, sleže gazda mehane ramenima.

„Donesi to jagnje na astal. ‘Oćeš da ti zatvorimo me’anu? A?“, preti Emir, dok Babo gleda po ćoškovima plafona.

Jedu oni onu jagnjetinu, zalivaju vinom i pivom, pa Emir upita Baba… „’Oćemo li u obilazak? Došao je narod“

„Babo odmahnu glavom, osmenu se delom usana i reče- „Ha, narod“, a onda hirurški precizno ubode viljuškom bubreg uvijen u mladi loj…

Goran Trifunović