U kafani se mnogo, najviše stvari sazna. Najbitnijih. Tako je bilo i sa potpisnikom ovih redova, s tim, da dozvoljavam da je slučajni sagovornik, ipak, imao nekakvu nameru. „Pa, čekaj, čoveče, što oni mene da zovu da potpisujem za njih. Nisu bitni oni, ne smeju da me zovu ni oni, ni ovi, ni niko drugi. Za koga ja na kraju da glasam? Za ove što moram, za ove što smem, za ove što mogu? Pa, čekaj, čoveče, jesam  li ja blesav? Idem cele zime sa svojom „vozom“, čistim seoske sokake i neprohodne puteve, a na kraju mi kažu da odem da za te troškove uzmem naftu na pumpi koja pripada članu visokog članstva stranke. A, gde je moje smrzavanje, gde je ulje, gde je raonik, postavljanje lanaca… Nije problem, potpisaću ja, opet za ove što su i do sad bili, ali… Čekaj, čoveče… Kako mi i dalje da gledamo napred, kako mi da radimo kao što smo radili, kako mi i dalje da verujemo u ono u šta smo do sada verovali. Konačno, kome i da verujemo… Jedne godine jedni pričaju jedno, druge godine drugi, a treće treći. A, u stvari, svi isto pričaju… I, šta ja da radim te nedelje kad budu izbori. Glas’o sam nekad za socijaliste, radikali su jedno vreme bili popularni, počeo sam od Vuka Draškovića, Veljo Ilić je bio glavni izbor u jednom trenutku, Koštunica je bio „naš čovek“… I, šta sad ja da radim? Od kad sam počeo da glasam, a to se poklopilo sa početkom višestranačja, mislio sam da svake godine glasam ispravno i da će mi biti bolje. U stvari, svake godine nam je bilo sve gore i gore. Šta sad raditi? Za ove ne mogu da glasam, za one neću, za treće ne želim, a za one, neke, tek, ne smem… Bojkot? Hm? Znači da smo još četiri godine pod istom šapom, da nam nema mrdanja i da nam nema boljitka (osim u tabloidima). Ne znam, nisam pametan“, zaključi moj sagovornik, naže glavu unazad, ispi rakiju i strese se. Šta da mu kažem? Meteorolozi za drugu polovinu aprila najavljuju lepo vreme. Kažu, idealno za piknike. Nedeljom…

Goran Trifunović