Bilo je negde oko osam i 15, uveče, kad se začulo zvono na vratima stana bake Jaglike. „Ko li je ovo, Bože me ‘prosti, dal’ je sve u redu, dal’ su svi zdravo i dobro“, pomisli Jaglika i sa strahom krete ka vratima. Otvori ih koliko mora,samo da bi videla ko joj je došao u ovaj pozni, a ujedno, za nju, i zabranjeni čas. Ispred vrata- Policija. Svih vrsta- Komunalna, obična, Žandarmerija, Interventna… Nije sigurna baba, ali, učini joj se da je videla i dvojicu saobraćajaca. „Dobro veče, gospodjo“, nazdraviše uniformisana lica.

„Dobro veče, deco“, odgovori Jaglika, „kojim dobrom, jel’ sve u redu?“, upita baka uplašeno. „Gospodjo“, odgovori jedan od njih, „imamo informaciju da ste u periodu od 20 časova i pet minuta i u narednih 10 do 15 minuta, na svojoj terasi lupali u šerpu, lonac, ili kakav drugi neindetifikovani objekat i tako izazvali remećenje javnog reda i mira. Neko vas je prijavio, pa smo došli da vidimo o čemu se radi“.

Ozari se baka Jaglika, svi su zdravo i dobro, sve je u redu… „Joj, deco, ‘naš šta je bilo. Izašla ja na terasu u osam sati, reko, da aplaudiram ovim našim lekarima i medicinskim sestrama. ‘Fala njima, onoliko, al’, mene povuče aplauz, te ti ja zaboravim da imam mleko na šporetu. Osetim ja da je ono zagorelo, potrčim u kuhinju, al’ kasno. U’vatilo za dno, pa to ti je, probala ja da sastružem, ali, neće, pa reko da izadjem na terasu da izlupam dno, dako otpušti. E, eto, to ti je bilo“, ispriča Jaglika, kao da joj je spao kamen sa duše.

„Dobro, baba“, sad je već oštriji pripadnik javnog reda, „kaži ti nama za koga ti radiš?“. „Pa, za decu, obećali su sutra da dodju da mi donesu lekove, mleko, brašno i još svašta što sam im rekla. Da vam pravo kažem, dobila sam ja neki paket, ne znam od koga, al’ ništa ti ja od onoga ne jedem. Kak’a  crna sardina, pašteta, makarone… Ma, idi, bre, jel’ tako?“, sad već Jaglika poentira. „A, dobro, baba, ko te plaća da sve ovo radiš?“, počinje da se uvlači nervoza u pripadnike reda i mira. „Bog s’ tobom, dete, ko da me plaća, primam penziju od pokojnog muža, šta ima ko da me plaća?“, prekrsti se baka.

„Baba, nemoj ovo više da ti se ponovi“, oštrim tonom upozoriše babu i krenuše niz stepenice. „E, deco“, doviknu Jaglika, „evo sad gledam da neki pale neke velike vatre po soliterima. Idite, recite im da izgase to, zagoreće im nešto“…

 

Goran Trifunović