„Majstore zatekoh na krovu stare kuće, menjaju slomljen crep, majstori na krovu, majstori unutra… majstori, majstori, ko vas je zvao?“(Aleksandar Sekulić- „Majstori u kući“).

Jedno seoce, okruženo planinskim vencem bilo je, jednog dana, ne malo iznenadjeno kada je videlo nekoliko kraljevih kočija kako su ujezdile u njihov centar. Odoše gosti iz tih vozila pravo kod seoskog kmeta, nikome nije jasno zašto. Nisu nosili ni darove, a, niko nije video ni svileni gajtan. Meštani su, za to vreme, zagledali kraljeve konje, divili im se, pitali se koliko im, samo zobi treba, a konji su, što je prirodno, morali da se na licu mesta i olakšaju.

O njihovom dolasku, kasnije će se ispostaviti, bili su obavešteni samo seoski dobošari, koji su, naknadno, sa seoskog trga, obavestili narod o toj poseti, iako je narod morao da vidi, bar, kočije. Ipak, upita se narod, zašto se kraljevi poslanici kriju od kraljevih podanika? To nije bio običaj, čak i u doba diktature. Čak… Šta se to krije od naroda, upitali su se, sebi u bradu, jer se drugačije ne sme, svi meštani, koji su, ionako, iz dana u dan postajali sve sumnjičaviji.

Nekada je vlast na sva zvona oglašavala posete kraljevih „čauša“, a sad ih kriju. Od koga? Naroda? Nezgodnih pitanja? Po koga? Tako i krete priča po selu o seoskom kmetu i kretoše nagadjanja o svilenom gajtanu… Da li je tačno? Da li je Kralj konačno progledao? Da li je slučajno što kraljevi izaslanici dolaze isti dan? Da li je moguće da svraćaju, vraćajući se iz svojih zavičaja?

Kmet i njegova kamarila i ne haju za mnogobrojna seoska govorkanja i pitanja. Oni, dosledno i tvrdoglavo teraju po svome i narod obaveštavaju preko svojih, ovlašćenih seoskih dobošara. I, odoše visoke uzvanice, a iza njih osta ono što su konji izbacili iz sebe. Hoće li to ko da počisti, ili će smrad ostati duže vremena?

„…doći će, kažu, čuven gost, loviće maglu po šumarcima, sa tvojom će se kućom sudariti, mora da bude kao iz bajke, evo tebi ogledalo, češljaj smeh u njemu, lice ti je poduprto železnom tugom. Majstori, majstori, šta ste to učinili, to nije moja kuća, to moj gost nije, to više nisam ja.“ (Aleksandar Sekulić- „Majstori u kući“).

Goran Trifunović