Nekada davno, u jedno daleko selo, dodje na vlast jedna grupa ljudi koja je donela mnogo novotarija u to selo. Prvo i osnovno je bilo da svi moraju da glasaju za njih, ukoliko hoće posao i privilegije, a ukoliko ne ispune taj prvi uslov, biće prozvani kao neradnici, ološ i strani plaćenici. Pa, vi birajte…

Setiše se, zatim, da na radna mesta dovedu svoje kadrove, iako nisu ni stručni ni sposobni. Ipak, kadrovi su kadrovi… Pade im na pamet i da glavni seoski trg premažu silikonom. Ne zato što je to lepo, dobro i kvalitetno, već zbog najpovoljnije ponude. Po njih. Imalo je i sporta u njihovom selu, ali, samo za one koji su slušali. Nešto kao „Radnički“ i „Gradjanski“. Pa ti plivaj na 50 metara vezanih nogu i ruku…

U centru sela se nalazila železnička i autobuska stanica, kao i svuda u vascelom svetu. Ipak, nova vlast je te stanice izmestila na periferiju. Naravno, protok putnika, kao što je, u takvim situacijama i normalno, rapidno je opao. Ko još mari za to? Pade im na pamet i da slažu da narod želi da se stari „nemecki“ most, sa velike reke premesti na livadu!!! Krsti se narod i levom i desnom, ali, džaba. Sila.

Upadoše oni, tako, jednu noć ljudima u kuće i isteraše ih iz svojih domova, jer rekoše da će tu napraviti novi i lepši deo sela ( „majstore zatekoh na krovu stare kuće“…). Kome, nisu rekli. Pogine, recimo, dečak u njihovoj fabrici, ali, ne, nije kriv onaj koji bi trebao da odgovara, nego dečak. Uostalom, direktor je u penziji, pa radnici sa pravom podržavaju njega, a psuju i kunu roditelje poginulog radnika.

Komandir Milicije u selu je, u saradnji sa svojim tatom organizovao prodaju oružja i lepo se, Boga mi, opario. Nek mu je na zdravlje… Seoski dobošari su odradjivali svoj posao „za sve pare“. Naravno, samo u interesu vlasti. Oni koji misle drugačije, neka sačekaju neko drugo vreme. Ako uspeju… Ipak, svi su se pitali samo jedno- odakle im na pamet padaju sve te ideje?

Goran Trifunović