„Slušaj, da ti ispričam nešto, pa ti piši, ako ‘oćeš… Ako nećeš, i ne moraš, kako god ‘oćeš, kažem ti, samo da ti ispričam. ‘Naš o čemu se radi? Sluš’o sam ti ja, ranije, ovaj naš narod blesavi, mnogo. A, neko nešto izusti, ja poverujem, ako ne verujem, ja proveravam, ako je tačno, ja se žderem, ako nije tačno, ja se nađem pametan, te se nadgonim, k’o da sam, Bože me prosti, nedotavan.

Vidim, kidam se ja za kojekak’e gluposti, ne mogu neke stvari da objasnim ni sebi, a kamoli kome drugom. Pa me to jede, proždire iznutra, ne da mi živeti, a kamoli spavati. I, šta bude na kraju? Ništa, ja se po običaju razbolim, neki put više, neki manje, nekad ostanu i trajne posledice, a ja nemam ni „pišanog boba“ od svega toga.

A, oni, ti isti što su me doveli do bolesti, i dalje pričaju svoje, i dalje rade k’o i do tad. Vidim ja, nema nike vajde, i rešim da se ne nerviram. S’vatim da lepo kaže naš narod- „nije važno šta se kaže, nego ko kaže“.

I dalje ti oni isti nastavljaju sa istim pričama. K’o da su mi ušli u mozak, pa ‘oće namerno da me nerviraju. Računam ja, „neka ig, proći će“, što bi pametan narod rek’o, „psi laju, karavani prolaze“. Al’ ovaj, njihov karavan nikako da prođe…

Slušam ja njih, ne kažem, ne nerviram se, ali, to traje nekoliko meseci, pa, pošto sam i ja živ čovek, pukne i meni „trpilo“, pa ig, sve zajedno oteram u tri lepe… Znam, bude mi posle krivo, šta da radim, al’, brate, ne može stalno ni da se trpi. „Sve ima svoju granicu“, što bi se reklo, pa ti i ja tragom one narodne da „ne može šut sa rogatim“, lepo prekinem da govorim sa onima koji baš preteraju, pa mi posle i glava bude mirna. Što se kaže, „bolje dobar razvod nego loš brak“.

E, tako i ovo… Pričaju oni i dalje svoje priče, okreću, obrću, tumače sve onako kako njima odgovara, pričaju o svom poštenju i tuđem nepoštenju… A, znaš i ti, čuo si, sigurno, ko voli da priča o poštenju. Al’, nikako mi nije jasno da oni, koji sve znaju najbolje i koji su zaduženi da nam sve objašnjavaju i pojašnjavaju, nisu čuli da „ničija nije do zore gorela“.

A, znaš šta je najgore, odnosno, najbolje, kako se uzme? Tek kad to spoznaš, postaje ti poznata ona narodna „sve što radiš, sebi radiš“. E, to, vidiš…“.

Goran Trifunović