• 28 novembra, 2020

Porodične tajne: Pregled

Ilustracija, foto: pixabay.com

„Da se ne lažemo, na početku nije nama, seljacima, korona donela ništa loše. Mi radimo svoj pos‘o, u grad ne silazimo, svega u našem selu imamo, selo nam se napunilo davno zaboravljenim gostima iz grada… Slušamo one doktore na televiziji, pa se mislimo „Odakle su, bre, ovi, odavde nisu“.

Tako, recimo, u svoju staru, ali, renoviranu kuću u našem selu došao i jedan naš doktor, koji živi i radi u gradu, a kod nas retko zailazi. Nikome on, u suštini, i nije neka rodbina, pa ga svi oslovljavamo sa doktore, a ako nam, ne daj Bože, zatreba, onda ga svojatamo kao nikoga do tad.

I, zadesi mene baš tih dana da počnem da „kram“ k‘o  nikad do tad. Psuje me žena, tera me da idem kod lekara, kaže, „Oćeš da nas osramotiš, pa ti jedini u 10 sela da budeš zaražen koronom?“. A, ja ne smem da objasnim da mi je to od ovog novog, „pandemijskog“ duvana, koji kupujem kod Ljubinka. U stvari, nije baš i da kupujem, nego više trampim duvan za rakiju, a dok se trampa ne izvrši, mi ti i popušimo duvan i popijemo onu rakiju, pa kašljemo k‘o  da smo „djuture pogodili“.

Dolazi kod nas svakodnevno naš doktor. Kaže svidja mu se naš kajmak, al‘  nikako da donese neku veću posudu, nego sve neke male od 200 – 300 grama, pa ti budi zlotvor te mu to naplati.

I, uredi ti moja žena sa njim da idem u grad na pregled, pa ti sprema doktoru i sira i kajmaka, i pršute, krompira, luka… K‘o  da će, Bože me prosti, da me leči od onoga što je njoj bitno. Dobro, odem ti ja u grad, pa, prema dogovoru, u bolnicu. Nosim onu masku, sve se saplićem, oću vrat da slomim, a i nikog ne vidim i ne poznajem. Nadjem doktora, kaže ti on meni- „Ja sam ti sve dogovorio, a, ti kreni redom, da budemo sigurni“, i ode on za svojim poslom.

Okrećem se ja, gledam kojim redom da krenem, kad na zidu ugledam plan zgrada u bolnici. Zgrada broj jedan- kapela!!! Meni spade ona maska sa uveta… Ajmo dalje. Broj dva- patologija. Bože me oprosti, kakva je ovo bolnica. Tek na trećem mestu ugledah nešto što je malo veselije. Sindikat. Nije nešto, al‘  za početak… Biram ja dalje. Ginekologija i porodilište. Dotle, baš, nisam još došao. Sledeća je psihijatrija. Od njih bežim kol‘ko me noge nose, jer, ako me uzmu u svoje ruke, ne pustaju me do mladog krompira. Dal‘  da idem na interno? Znam da tu pregledaju srce, računam da mi je ono u redu, čim sam preživeo prošlogodišnji grad što mi je obr‘o  kupinu i kruške. Ne vredi, moram na grudno, tu se valjda ide kad se kašlje.

Stanem pod prozor, čekam da predam one moje „pusule“, kad iznutra čujem, valjda doktora, kako nekome kazuje- „Diši, ne diši, kašlji, ne kašlji, udahni, izdahni“… Prepadnem se tu, mislim se sve, kako ja ovo da izdržim ne mogu, te je bolje da idem kući i svima pričam da sam zdrav. Podjem da izadjem, kad ugledam jedna vrata na kojima pišu neke reči koje ja prvi put u životu vidim. Neka „kale“, nešto „gastro“, nekaka „skopija“…

Pokucam na vrata, kažu „Ajde“. Udjem ja, „Dobar dan“, „Dobar dan“, „Izvolite, šta ste hteli?“, ljubazni oni tamo u toj ordinaciji. Objasnim im je o čemu se radi, da idem od ordinacije do ordinacije, ne bi li mi našli valinku. „Aha“, kažu oni, „raspremite se do pola“. Znam i ja za taj običaj, pa počnem skidati košulju, kad će oni meni- „Ne, ne, od pojasa na dole se raspremate“. „Šta, bre, od pojasa na dole?“, pitam ja. „Pa, mi vam proveravamo debelo crevo“, ne mogu da kažem, ljubezni su oni i dalje. „A, kako ga proveravate“, sad i meni neke stvari postaju jasnije. „Pa, uz pomoć sonde“. „A, kolika vam je ta sonda?“, oću ja da budem radoznao. Oni mi pokazaše, a ja nikad brže nisam stigao od grada do našeg sela, pa pravo uz brdo do Ljubinka, po duvan…

 

Goran Trifunović

Violeta

Prethodni članak

Čitaoci reporteri: Ko će odgovarati za eventualne povrede dece?

Sledeći članak

Pranjanska razglednica – Bilbord