PIŠE Goran Trifunović

„Niti sam alav, niti sam nezadovoljan, niti želim nešto što mi ne pripada… Al’, ipak… Ceo život sam pokušavao da radim pošteno, da nikoga ne oštetim, da drugima oprostim kad mene oštete… Džaba! Taj kurjak, taj život, taj nezasiti, uvek gladni, uvek krvoločni, uvek naoštrenih zuba neprijatelj, svih ovih godina pokušava da me ubedi u suprotno. Ma, sekund je njemu dovoljan, samo da nam promeni sudbine. Ne preza on ni od čega, ništa mu nije sveto, ne bira ni pol ni godine… Eeej, zaustavi se negde!!! I, kaže narod da „uvek može gore“. Ma nemoj. A, razmišlja li iko da može i bolje? A, i šta je gore? Dokle? Kako? Kada? Vrede li naše molitve? Da li su Sotone nadvladale dobre ljude?

Da li oni imaju „pravo prvenstva prolaza“? Da li su njihovi prilozi i novci vredniji od naših reči? Da li je njihova bahatost, moć kupovine i pranje prošlosti toliko jako da mi ne možemo da pridjemo onome kome bi trebali i da se u miru i tišini pomolimo?

Da li jedna freska na nekom zidu može da izbriše sve grehove iz prošlosti? Čime nam se porodica brani? Kakvim vrednostima učimo decu? Znamo li da nam ljudi na sahrane dolaze u kratkim pantalonama? Čiji telefoni zvone po opelima?

Nemojte da se lažemo- sve su to oni isti ljudi koji se busaju u grudi kada pričaju da su patriote, oni, isti, koji u sredinu ubacuju „B“, isti oni koji ljubav prema svojoj otadžbini izjednačuju sa nacionalizmom, isti oni koji bi da zauzmu komšijsko, a da prodaju svoje, isti oni koji prodaju strancima svoje reke planine, gradove… I, kako čovek u takvoj situaciji da ostane normalan i, kako, normalnošću ranjen čovek da reaguje na tako nešto? Da se bije? Zna da nema šanse. Da se raspravlja? Sa kim? Da ih dobije na izborima? Kojim, kakvim i čijim? Da ide što dalje odavde? To oni i hoće… A, zar nije lepo živeti slobodno sa svojim ljudima, komšijama, rodjacima, prijateljima… Naravno da jeste, ali, kako? Eeeee, zemljo moja, šta smo dočekali…?“