Kritika LABUDOVA PESMA – SOKRATOVA ODBRANA I SMRT

Bio sam u iskušenju da napišem nekoliko reči o festivalu koga, pored upornosti, krasi još mnogo dobrih osobina, pa sam na vreme otvorio katalog i polaskan (zašto da ne) video na drugoj strani korica moj tekst s prvog festivala. Dodao bih da su moji prijatelji i kolege iz Milanovačkog pozorišta jedva čekali da se ovo čudo od pandemije (ma šta ko mislio o njoj) malo primiri, pa da krenu onako kako znaju i kako su nas navikli – nezadrživo,temeljno i, naravno, sizifovski jer to, izgleda, u dramskom amaterizmu Srbije drugačije i ne biva.

Navikli smo na to da su Milanovčani svesni svoje vrednosti i kvaliteta. To su uočili i znalci i laici, a najviše publika. U skromnim prostorijama ove družine sve je manje mesta za trofeje, diplome i druga priznanja, a u katalogu se može videti sve više prijatelja kulture, festivala i ove trupe kojoj skromnost (osim uslova za rad) , sve manje pristaje. Međutim, kada pomislite da su se ustalili na vrhu i da ih od spavanja na lovorikama odvraćaju samo nove obaveze, stiže predstava koja zadire u najdublji entitet pozorišnog bića. Kreće bezazleno i obećavajuće, bar nama koji znamo koliko Čehov voli glumca i kako glumci kad-tad nađu put do onih rešenja koje on anticipira. Ali! “Labudova pesma“ u zamislima velikana srpskog glumišta, Branka Kneževića, ne zadovoljava se “samo“ korektnim tumačenjem teksta i autora koji je uzor i nepobitna inspiracija mnogim piscima, bilo kao citat, bilo kao lepa, udaljena reminiscencija. Diskretnim uplitanjem drugog glumca, čak i površniji gledalac s lakoćom shvata da se (u tumačenju čoveka koji je , reditelj, scenograf, dramatizator i glumac, dakle više nego autorski posvećen čovek) već u prvom sloju Knežević dobronamerno smeši, namigujući Ronaldu Harvudu i njegovom dvojcu u “Garderoberu“, podsećajući na to da smo svi mi Čehovljeva deca. Bila bi to, i ostala, samo dosetka vredna pažnje, da nije reč o kopernikanskom obrtu u kompoziciji komada!

I sam sam se pitao (jer predstavu nisam do sada gledao), kako je Branko uspeo da spoji Čehova i Platona. Usledilo je genijalno jednostavno rešenje, ono zbog koga smo za sva vremena zavoleli našeg profesora s FDU Dragana Klajića, koji je našoj generaciji posvetio čak i jedan pozorišni repetirorijum, skromni i dragoceni kalendar pozorišta kroz istoriju. On nam je predočio veoma retku dramsku situaciju – teatar u teatru, gde se pomoću inkapsulirane radnje pozorište predstavalja njim samim, na sceni. Odjednom Čehov postaje idealan za upravo takvu radnju. Umesto labudove pesme (za koju svi znamo šta simboliše) dobijamo Gordijev čvor pozorišta! Dve situacije, dva vremena, dve epohe , umesto da se “razvežu“ nekim pozorišnim mačem, otkrivaju dosetku koja nam sugeriše kako se sve može dopisati Čehov, bez trikova i banalnosti. Pred nama oživljava u svojoj dragocenosti i iskustvu, do pre nekoliko trenutaka otpisani, olinjali i razočarani bivši čovek, pred kojim čak i jedan otrcani scenski radnik jedva suzdržava svoj podsmeh, trpajući u isti koš pijanstvo i životna razočaranja nekadašnje veličine. Kreće jedna od najdelikatnijih pozorišnih minijatura, “Odbrana Sokratova i smrt“,koja je sama za sebe, takav izazov da su je veoma malo glumaca do sada predstavili…a Branko Knežević, s lakoćom inkorporira Sokrata u čehovljevsku životnu priču, tumačeći ga kao da se nalazi na velikoj sceni MHATA i da se bori za aplauz, razumevanje i naklonost najstrože publike na svetu. Da, to što smo gledali večeras bilo je pozorište u najlepšem smislu reči; tragalačko, provokativno, pronicljivo i izazovno. Nema gledaoca koji se nije uzdržao da razmisli o porukama koje je Sokrat neštidimice i uverljivo, često ezopovski, delio i kapom i šakom sa scene.

Često kažemo da dobra predstava ima sto mana, a loša samo jednu. Ovde neće biti reči o manama, već o tome šta bi moglo biti bolje, i čime bi se to publika mogla definitivno i bespovratno vezati za ovo viđenje Čehova, a da se cela priča ne izmakne i zamagli u nerazumevanju ove neobične simbioze. Svakako bi nekoliko malih dramaturških intervencija pomoglo da se s više pažnje i lakoće privati da Sokrat tu nije slučajno, niti da je pao s neba, već da je deo pozorišne magije koja ima svoje zakonitosti . Ni ovde se sva jela ne iznose odmah na sto, no bilo bi dobro kada bi tužilac u inkapsuliranoj radnji, povremeno izašao iz tog lika i vratio se u scenskog radnika koji u rukama drži skripta predstave i povremeno podseća glumca na propušteni šlagfort ili zaboravljenu repliku. To bi ovoj scenskoj bravuri dalo neophodnu sočnost, pa bi i Svetlovidov dobio dodatni motiv da pojača svoj prosede, ne strepeći od toga da li će publika doživeti Sokrata kao deklamatora, ili genijalnog retorika, već se bez ostatka predati njemu i njegovoj mudrosti. Ne zaboravimo da se pred nama nalazio čovek koji je prvi izgovorio sintagmu “Amikus Plato…“ jasno svima stavljajući do znanja da je samo istina ta koja nas može izvesti na pravi put. Kinezi su govorili – “Nikad ne raspravljaj s budalom…ljudi, možda, neće uočiti razliku“, ali to za Sokrata, pa ni za Svetlovidova, ne važi. Istina je njihova jedina religija. Od čoveka se stvarno više od toga i ne može tražiti.

DRAGI IVIĆ, producent i pozorišni kritičar

Povezani tekst – Počeo 3. Međunarodni susret varoških pozorišta TAKOVSKE CVETI

Pratite portal GMinfo.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.