Kažu da se Pranjanac ili postaje, ili radja. Za radjanje, otprilike svi znamo, mada ima i onih koji se odriču i takve vrste pripadnosti. Pranjanac se postaje naknadno- doseljenjem, udajom, ženidbom… Usudjujemo se, čak, reći da su takvi načini postanka pripadnika Pranjana i okoline, mnogo čvršći i postojaniji od onih prirodno bioloških.
Ipak, ima i onih koji su postali Pranjanci, ali, to prihvataju samo kada to njima odgovara, odnosno, samo kada žele da naglase da su oni iznad svih ostalih. A, nisu…

Pa, tako, recimo, jedan, po rodjenju Pranjanac, ali, koji je, izgleda, i dalje zarobljen u koži svojih predaka, na nekoj drugoj nadmorskoj visini, gde ne pomažu ni oni, „pametni“ telefoni, ali, izgleda ne zbog sebe, nego zbog vlasnika, koji se čude, „kakav to telefon nema znak kada treba gurnuti prst u uvo, da bi se sagovornik bolje čuo?“.

Elem, iako na programu nije bila „Večernja revija želja“, Pranjanac u pokušaju izreče nešto u vezi zdravstvenog stanja jednog drugog meštanina našeg sela. „Da Bog da crko 300 puta“. Ako smem da kažem zemljače… Da nije malo mnogo? Mislim, razumem ja i „Treće oko“, i cenim rad Alana Čumaka, ali, svi vidovnjaci, beli magovi i ostali držači viska, na celom svetu ne bi mogli da pomognu. U redu je verovati u jednu, pa, hajde, i dve reinkarnacije, ali… 300 puta? „Smanji ribu, pobih decu“.

Takodje, ima i jedna… Jedna. Došla je ona u naše selo, ne da bi bila integrisani deo Pranjana, već, valjda, da nam pokaže kako je to „kod njih, u gradu“. A, ona od grada ima nekoliko prolazaka kroz isti. Još ako je uhvati „zeleni talas“… Ne može da stigne ni da zapamti bilo šta iz grada.

U svakom slučaju, osnovni njen zadatak, bar je ona tako shvatila svoju misiju, sastoji se iz osvetoljubivosti prema svakome ko joj se učini bolji od nje. Znači, prema svima. Osim toga, u bonus zadatke, ona je ubacila i obavezu da, što bi narod rekao, „posvadja dve umrlice na banderi“, a omiljene mušterije su joj stari i onemoćali meštani Pranjana. Treba li, ipak, da se ljutimo na napred navedene primere. Naravno da treba, ali, treba da se zagledamo u sebe same i da pošteno kažemo da i mi idemo tom istom stranputicom.

Zaboravljamo da je narod pranjanskog kraja „u gluvo doba noći“ budio doktora Mija Aleksića da dodje u najudaljeniji dom i pregleda pacijenta. Šta je Miško „Kiriz“, ako nije Pranjanac, kad se, bar mi stariji, sećamo sa koliko žara je igrao fudbal za „Brezak“? Koliko puta je doktor Miro Ćatić peške, ili u najboljem slučaju, na kultivatorskoj prikolici, otišao kod seljaka da mu leči ovcu, a da ne spominjemo kakvu krupnu stoku? Koliko djaka je savladalo matematiku kod čika Miša Prodanovića? Sramota je i da pominjem da je sve bilo besplatno…

Narod se družio po slavama, a diskonti pića i nisu bili baš česta pojava. Zato, budi Gagu, Šoju… otvaraj prodavnicu, pa tovari velike gajbe sa vinom (12 flaša). Blagoje Bralović je nedeljom išao u kafanu, ili, kako se to govorilo, „da se vidi s‘ ljudima“. O običnim danima se radilo. Težački. Ipak, iako se oblača iznad Gojne Gore i Mršelja, ako Blagoju pred kuću dodje i nezvan i nepoznat gost, on seda sa njim i počinje razgovor uz iće i piće. „Uradiće se“, govorio je. I stizalo se. Samo, izgleda da smo mi „skrenuli levo kod Albukerkija“…

Goran Trifunović