Oduvek su Pranjani i komšijski Miokovci imali rivalski odnos, kao i svi susedi, ali, mora se priznati, uprkos tome, uvek smo se i uvažavali, cenili i poštovali. Znalo se da su oni bogatiji, mi druževniji. Oni radniji, mi raspoloženiji. Oni ravniji, mi brdskiji.

Ipak i pored toliko različitosti, spaja nas nešto. Rupe na putevima. Samo, kod nas su to one prave rupe, udarne, što kidaju točkove i buše gume, dok su kod njih to više neki kanali preko puta. Bilo mi je malo neobično što, gotovo ispred svake kuće postoji taj, neki, kanal iskopan preko asfalta. Mislim se, šta li je ovim „Gugosima“, oduvek su bili tačni, precizni i pedantni. E, seljačino naivna, ona brdska…

Nakon dovodjenja vode sa „Rzava“, ljudi su pristupili sledećem projektu, pa se gasifikuje čitavo selo. A, mi smo još ostali na nasipanju puteva, krčenju vrzina i kopanju kanala… Što bi Pero Zubac rekao- „Znaš li ti koji je ovo vek“. Novi milenijum je odmakao oohhhooohoo, a mi se još uvek bavimo varošičkom vodom i kanalizacijom za istu naseobinu.

Ostatak našeg lepog i velikog sela, bar po ovim pitanjima, niko i ne pominje. Doduše, i varošice se sete samo pred izbore, a pojedini meštani centra Pranjana svakoga dana očekuju da će im, shodno obećanju da će „za mesec dana imati projekat kanalizacije“, a od tada nije prošlo više od 10 do 12 godina, stići taj projekat koji je obećao jedan veoma važan opštinski čelnik. Mislim, sad je važan, kad ne pominje projekat, a onda je bio u opoziciji, pa…

Elem, izgleda da nam komšije delaju, samo tako, iako se na sva zvona zvoni kako smo, upravo mi, najveće gradilište u seoskom sektoru. Da, jesmo, ne kažem, sve je to lepo, ali, sve me to podseća kad neka mladica, u želji da ulepša kuću, kupi neku vaznu ili činiju, koja će stajati negde u ćošku i niko neće obraćati pažnju na nju, dok se ona sama ne pohvali. Normalnim rečnikom rečeno, nema nikakvu upotrebnu vrednost.

I, tako, dok se mi izmedju sebe raspitujemo „šta ćemo za drva“ ili, „imamo li dovoljno vode“, komšije dodju kod nas za preparate, odrade posao, pa na „tajmeru“ nameste željenu temperaturu, istuširaju se sa gradskim pritiskom vode, pa sednu da vide šta smo mi to novo izgradili.

I, ne, nemoj da neko i pomisli da ja ne volim svoje selo i svoje ognjište. Posle porodice, to mi je najveća ljubav, i dokazano, najlepše mi je u njemu. Bilo do pre nekoliko godina… Ovo je, jednostavno, vapaj za spas našeg kraja, a samim tim i nas. Ako ima ko da ga čuje…

Goran Trifunović