Vanredno stanje je, osim nestašice kikirikija i sladoleda, donelo i čežnju za kafanskim druženjima, po kojima su meštani pranjanskog kraja od davnina bili poznati. ‘Ajde da se vidimo sa nekim, pa pravac u kafane. Za stolom sedi jedan penzioner, još vitalan, ali, željan razgovora nakon izolacije. Poziva odmah da sednem za njegov, dugački, astal, kako bi poštovali propise, naručimo piće, i pre nego što se „ancer“ spustio na stolnjak, on mene, kažem, željan razgovora, priupita „Jesi li uzeo 100 evra, jesi se prijavio, ‘oćeš li da uzmeš?“, nestrpljiv je moj sagovornik.

„Nisam još ništa“, odgovaram iskreno, „pravo da ti kažem, i ne znam da li ću, ionako ovi iz vlasti kažu da radim za tajkune, pa mi pare ne trebaju. Valjda oni znaju bolje od mene“, nasmejah se i nazdravih sagovorniku. „A, je li“, nastavlja moj sagovornik,“što se mi, penzioneri, nismo izjašnjavali o tome ‘oćemo li da uzmemo tih 100 evra?“.

Pomislih da je trik pitanje, pa namestih izraz lica, kao da sam, u najmanju ruku završio FDU kod profesora Jevtovića, na klasi iz ’84. „Vidi“, nastavlja moj sagovornik, kao da je jedva čekao da prećutim, „ja sam domaćin čovek, imam i ‘leba i s’ ‘lebom, imam, hvala Bogu i decu, lepo živimo od našeg rada, nismo dužni nikome, pun nam je zamrzivač, kačara… I, sad će mene neko da nipodaštava da stojim u redu da bi’ podig’o 11 ‘iljada. Šta sam ja tražio od koga? Ko me je pit’o? Druga stvar“, nastavlja sagovornik u jednom dahu, „dodjoše mi na kućni prag da mi daju neki paket pomoći. Meni? Ko? Što? Koga oni vredjaju? Ako ja i moja porodica nemamo da se prehranimo bez njihovih 100 evra i nekoliko sardina i makarona, onda treba da se poubijamo. Kažu, tako se kupuju glasovi za izbore. Nemam ja ništa sa politikom, niti znam ko se kandiduje, niti kad su izbori, a pri tom, znaš me, nikad me niko nije mog’o kupiti“.

Taman pomislih da i ja nešto progovorim, kad ti moj sagovornik nastavi… „Ja, čitam i da studenti imaju probleme da podignu pare, a ovima što su po zatvoru stižu bez problema. Verovatno će i migranti dobiti 100 evra, jer, mi ni matematika nije jača strana, pa mi se nikako ne uklapa da ima šest miliona i nešto glasača, a pet i po miliona će dobiti pare“. Što bi rekao Rajo Bralović, ja „samo sležem ramenima“ i razmišljam da ljude, izgleda mrzi da se penju do crkve, pa se ispovedaju meni, umesto Voju. Mada, od početka vanrednog stanja me malo i mrzi da se brijem…

Goran Trifunović