Svanu lepo, junsko jutro. Nedelja. Ode Radomir, po običaju, prvo do štale, namiruje stoku, daje im duplu porciju mekinja, običaj mu je to nedeljom, položi im, istimari goveda, pa dok žena muze krave, on se, kao što je navikao, nasloni na jasle i pripali jedan duvan. Puši se onaj duvan, miriše celo imanje, a njemu milo.

Goveda namirena, jedu, pa ih lepo slušati, a najmilije je to što mlaz iz kravljeg vimena ‘oće da „pocepa“ dance na kofi. Ne može bolje biti. Što bi se reklo, „zlatno doba“. Uneše on i žena pune dve kante mleka u kuću, žena naloži vatru da siri i vari, ali, i da skuva kafu, a potom i da gotovi doručak. Radomir ode do česme, uze brijač, ogledalo iz vojske, pa se obrija, umi i opra do pasa, k’o i svake nedelje.

U tom, žena mu izne poslužavnik na tren ispred kuće. A, na njemu, kafa, polujak i čašica sa rakijom, ali i slatko i voda sa bunara. Znoji se onaj bokal od bunarske vode, nije lako ni onom polujaku sa rakijom, a u činiji stoji novo slatko od belih trešanja… Ma, nije žena stigla ni u tegle da ga spakuje, toliko je sveže. Uze ti, Boga mi, Radomir, dobre tri, četiri kašičice, pa zali sa bunarskom vodom, onako iz bokala. Izadje iz njega onaj karakterističan, zadovoljavajući zvuk- „Aaaahhhh“… Zapali duvan, privuče šoljicu kafe, i ispi prvu rakiju. Zavali se u stolicu, pogleda ka Šiljkovici, a misli su mu glasno govorile – „I, što mi je lepo“.

Dodje i žena mu, da popije kafu sa njim, poljubi ga u glavu, pomilova po kosi, pa sede pored njega. A, on, visok, vitak, obukao belu, nedeljnu, uštirkanu košulju, pa, kako se pomeri, ono oko njega sve šišti i šušti. „Radomire“, upita ga žena, „sad će lepinje, vruće, a ako hoćeš nešto posebno za doručak, ti mi reci“. „Ma, jok, šta mi spremiš, a ja ću, dok ti to zgotoviš, da obidjem voće, da vidim šta se dešava“, reče i popi još jednu rakiju, sve praćeno sa karakterističnim pokretom glave unazad.

Ide on po voćnjaku, rosa još nije spala, pa izgleda kao da se sokovi sa voća sami cede. Šljive rodile, stara kruška „vodenjača“ isto tako, a i jabuka, „vajljika“ ne zaostaje za njima. Višnje već zrele za branje… „Zlatno doba“, pomisli…

Dodje pod tren, nasluži sebi još jednu rakiju, a žena mu na sto izne vruće lepinje, sir, kajmak, kuvana jaja, pržene pečurke, slaninicu, pečeni krompir i prženu kavurmu. Popi rakiju, pa raseče jednu lepinju, napuni je kajmakom, a on se, zbog njene toplote razli oko nje, kao potok kad nadodje posle kiše. „’Oćeš li, Radomire, ti danas u selo na zbor“, upita ga žena. Sačeka malo dok je progutao zalogaj, pa joj, sa dečačkim izrazom lica, iskreno reče – „Ženo, ne bi’ kvario ovako lepu nedelju sa kojekakvim glupostima“…

Goran Trifunović