Iza Pogleda izasjalo sunce, pa se čini da je, ne samo obasjalo čitave Pranjane, nego se zavuklo i u potok u Perilu, pa se i on kupa u toplim recidivima jeseni.

Pogleda sunce naspram sebe, pa žuri da se dodirne sa mesecom koji beži uz Dugo brdo ka Simovića ravni. Usput bi i da stigne da se umije na Plani, opere noge na Smrduši, ali i da se napije hladne vode sa Čemernice.

Kruška „vodenjaja“ i jabuka „vajljika“ čekaju sunce da im osuši nežnu kožu, dok se orahovi plodovi kupaju u rosom bogatoj travi, sve pokušavajući da se otarase sebi bespotrebne kore. Iz šume se čuju stradanja bukovine, cerovine i graničevine, a iskusno uvo srpskih domaćina procenjuje koje je drvo palo, pa čak i koliko godova broji.

Brezačka kotlina je i dalje pod maglom, pa se ne vidi kako se breze njišu i dodiruju, sve, kao da hoće da pobegnu ka Marušićima. U Simovcu vam, već, treba kakva „rekla“, jer je osetno hladnije, ali, ako hoćete da se ugrejete, krenite ka Lokvi, biće vam toplije, što zbog nadmorske visine, što zbog pešačenja.

Na Glavaju, već, vladaju srne i divlje svinje, prelazeći Kamenicu i gazdujući dobrim delom Gojne Gore. Vodeničko brdo je još uvek sanjivo, i kao da se predomišlja da li da se svojom hladovinom okrene ka Varošici ili ka Ridovima.

Tolića kosa deluje kao velika raskrsnica, jer sam pogled sa nje pruža mnoge mogućnosti, sve milujući travu i voće u svom naručju. Po livadama pase stoka umivena i oprana jesenjom rosom, sve birkajući travke na ispaši.

U vazduhu se meša miris zimnice, svežeg slatkog i prosute džibre, a nepca se nasladjuju jesenjim miomirisima. U nedeljno uštirkanoj beloj košulji koja šušti dok se čovek kreće, šta drugo pomisliti, nego – „Bože, hvala ti na ovakvom zavičaju“.

Goran Trifunović