Bio je lep, septembarski dan. Ni leto, ni jesen… Šatra spremna u avliji, hladnjača prikačena na banderu, komšije ravnaju klupe i stolove… „Majka plače, ocu suze liju…“, prva je pesma koju orkestar, nakon „radnog doručka“, počinje i sa kojom podiže atmosferu. Umesto FM Čačak i Šabac, babe su se ovoga puta opredelile za čestitanje „onlajn“. „Srećan odlazak u vojsku i da se brzo vrati, žele deda i baba“. „Brzo vrati“? Valjda, na vreme. Šta znači „brzo“? Da ga otpuste? Da se razboli? Da bude ranjen? Utom, idu kumovi. Evo kuma, evo i starojka, u starojka žena k’o… pa, devojka, valjda. Orkestar svira sve teže pesme, sve zaviseći od vremenskog perioda.

Kretalo se sa „Godine su prošle pune muka“, pa smo išli na blažu verziju- „Od Vardara pa do Triglava“, da bi došli do Brene i njene „Jugoslovenke“. Kreće stariji talas, pa se, u zavisnosti od vremenskog perioda, može čuti i „Morem plovi“, „Marširala Kralja Petra garda“, ali i „Nije mala“. Pa, šta se kome svidi… Uz rakiju, pivo, vino, već se atmosfera dobrano zagreva. Ipak, svi su svedoci da regrut prikriva strah od odlaska u nepoznato, tako što povećava količinu maligana.

Njegova sestra (kakav je to vojnik bez sestre), dočekuje i ispraća goste sa suzama u očima, ali, niko ne zna da li su te suze radosnice, ili suze tuge. Otac ponosit… ehhh, jednom se ispraća jedinac u vojsku. Eeeejjjj, u Vojsku!!!Nije lako, ali, ako… „Pusta“ majka, da može, išla bi sa njim u kasarnu, e da bi mu olakšala dane, ali, ipak, redov sve mora sam. Čuj sve… Stric i ujak već planiraju da na zakletvu ponesu po prase, uz, naravno, podrazumevajuće, sir, kajmak, pršutu, pihtije… Rakija, pivo, vino? Pa… Kreće regrut na odsluženje, a svi mu guraju pare u džep. Sigurno nikada pre, a verovatno ni kasnije nije imao ovoliko para u džepu. Zašto? Nikome nije jasno. IspraćajeA su, poslednjih godina (decenija), zamenile proslave punoletstva. Da li je zamena adekvatna?

Goran Trifunović