Poslednjeg radnog dana ove sedmice, sretoše se dvojica Pranjanaca na ulazu u opštinsku zgradu. „Ej, rođače, otkud ti?“, upita jedan. „Ma, doš’o sam da legalizujem onu moju staru štalu, znaš onu, koju ne koristim?“, odgovara drugi. „Ma, znam kako ne znam, a i ja sam došao da legalizujem onu moju staru šupu“. „Pa, šta će ti to, ona je skoro gotova da se sruši“, uzvraća ovaj. „Pa, znam, jeste, ali, videh ovih dana da se pred seoskim domom nešto asfaltira, betonira, postavlja se neki kamen, a površina nije mala, 10-ak mesta za parkiranje. Zovnem ovde u katastar, oni kažu da ne znaju ništa o tome. Ja razmišljam, ako niko ne zna ništa o izgradnji na javnoj površini, što bi se neko bunio oko moje stare šupe“, objasni „rođak“.

„Slušaj, rođače, da se ne lažemo, i mene je to poteralo u Milanovac. Isto sam i ja video, pa, računam… dok je gvožđe vruće“. „Ajmo, onda rođače, zajedno“. Đavola… Portir ih vrati sa ulaznih vrata. „Ne može bez maski“. „A, za izbore je moglo“, upitaše rođaci u glas. „Ne znam ja, u zgradu ne možete bez maski“, objasni portir.

Šta će, rođaci odoše do prve apoteke (srećom, blizu je), kupiše maske, i uz malo muke, staviše ih na lice. Pusti ih portir. Oni pravo u katastar. „Dobar dan“. „Dobar dan“. „Izvolite“. „Mi smo došli da legalizujemo naše objekte koji su sagrađeni odavno, ali, nemaju upotrebne dozvole, ako se to tako zove“, objasniše rodjaci.

„Šta imate od papira?“, upita ih službenica. „Pa, mi nemamo ništa, nama su samo rekli da kupimo i „nabijemo“ ove maske“, sležu rođaci ramenima. „E, pa, onda morate da idete na pisarnicu, pa u poresku, pa u trezor, pa tek onda kod notara, pa sa svim tim da dođete kod nas“.

„Pa, čekajte, jel’ sve to moralo da se obezbedi i za radove ispred našeg seoskog doma?“

„Ne znam ja ni za kakve radove“, iskrena je službenica. „Kako, bre, ne znate“, pogledaše se rođaci, „trećina parkinga, površine ispred doma je izbetonirana i popločana, a katastar ne zna“, čude se i zgledaju rodjaci.

„Ne znam stvarno“, odgovori im službenica i glasno uzviknu „Sledeći“, iako nije znala da li neko stoji ispred vrata. Izađoše rođaci napolje, zbunjeni, gledaju se, gledaju oko sebe, ne znaju šta se dešava… „Šta je ovo rođo?“. „Ma, briga me, važno je da skinem ovu masku, da dišem ko čovek“…

Goran Trifunović