Pre nekoliko godina otišao sam do pranjanske škole da uzmem dete posle nastave. Naravno otišao sam što bi se reklo u radnom odelu (bar mi, na selu, tako kažemo). Pri tom sam čuo jedan jako simpatičan dijalog pranjanskih mališana, koji, razumljivo je, nemaju ni potrebe, a ni znanja da pričaju u pola glasa.

Elem, jedan dečak je pitao drugog „Znaš li ko je ono“, upirući prstom na mene. Drugi mališan nije stigao ni da slegne ramenima, a prvi je odgovorio „To ti je Goran Dronja, najbolji novinar na svetu“. E, onda je onaj drugi poentirao „Ako je najbolji novinar, što, onda, ide u kondurama?“ Nasmejah se glasno dečijim razgovorima, pa mi bi i milo što nisam najbolji, jer onda, verovatno, ne bih mogao da idem u kondurama.

U svakom slučaju, od tada je prošlo nekoliko godina i deca i njihovi roditelji su „na izvolte“ dobili neke druge emisije, druge izvore informacija, druge načine prekraćivanja vremena… I, tako, razmišljam, ja nisam ni medju prva tri novinara u pranjanskom kraju, a pri tom, ne računam one u pokušaju, one koji se tako predstavljaju, one kojima je politika, odnosno, biznis, postalo glavno zanimanje.

Evo, recimo, ispred mene je svakako, i jedan penzionisani novinar, bez ijedne mrlje u karijeri, koji svoje penzionerske dane provodi u svojim Pranjanima, uz svoje ovce i pčele. Tu je i jedna 11-ogodišnja Pranjanka iz centra Milanovca, a ne smemo zaboraviti Milicu Ostojić, pokojnog Milenka, Živka…

Ipak, ako smem da posle, skoro dve i po decenije iskustva, prognoziram, mislim da će najbolji novinar iz našeg kraja postati jedna devojka, koja radi daleko od svog rodnog kraja, ali radi za jedan tačan medij, a ona svoj posao, svi se možete uveriti, ako hoćete, radi tačno, pošteno i odgovorno.

To se nekad zvalo istraživačko novinarstvo, a sada nepismeni i maliciozni za takve medije i novinare kažu „Ko to još čita?“ Imao sam to zadovoljstvo da joj, na neki način, možda malo i pomognem dok je bila na studijama, a sada već mogu da kažem da se ponosim na taj detalj iz svoje biografije.

Ipak, i ona ima jednu olakšavajuću okolnost. Radi daleko od rodnog kraja. Da je ostala u svom selu, garantovao bih joj hipertenziju i dijabetes, a ukoliko ne bi podlegala pritiscima, ne bi izostale ni uvrede, pokušaji ponižavanja, prozivke… Ipak, pravi novinar ne odustaje nikad od svog posla!!!

Goran Trifunović