Društvene mreže, uglavnom, koristim tako što čitam šta ko piše i objavljuje na njima, a tek retko nešto i sam napišem. Smatram da ne bi bilo pošteno… U svakom slučaju, na mrežama najviše volim da „voajerišem“ one koji nešto napišu, pa se, pretpostavljam, nakon konsultacija, ili, što je gora varijanta, iz straha od sopstvenog mišljenja, ma kakvo ono bilo, pa nakon sat-dva, taj svoj status (jel’ se tako kaže?) obrišu.

Ipak, džaba, ostaje za sva vremena šta je ko napisao, odnosno, mislio, ko je koga uvredio, povredio, ko je lupio kakvu glupost, ko će, od sramote apstinirati od „fejsa“ izvesno vreme, ko ne zna da se neke reči pišu odvojeno, da postoji i veliko slovo, znakovi interpukcije (e, i ja sad odoh daleko)…

Ima i onih koji, kako čujem, prave lažne profile, a sve zarad toga da, sakriveni pod „tudje skute“, mogu da vam „u desktop“ kažu ono što misle o vama, ali, na onaj najgori, najperfidniji i najpokvareniji način. Ništa ni oni nisu drugačiji od onih prethodnih, samo što su prljaviji i pokvareniji, jer se skrivaju iza lažnih, ne čak, ni tudjih imena.

I jedni i drugi podsećaju na one „hrabre“ govornike, koji na seoskim zborovima, iza nečijih ledja uzviknu nekakvu parolu, koja se ne svidja onima „u gornjem kraju“, ali se, nakon toga, kriju u gomili, ne želeći da ponove ono što su rekli. Zbog svega toga su mi izuzetno simpatični, ali, stvarno, svi oni što, kao kritikuju ove redove.

Ne znaju oni šta bi tu napadali, ne razumeju šta ne valja, jasno im je da je sve istina, ali, valjalo bi da se za nešto zakače, jer, nekako se njihovi životni promašaji čine manji u tom slučaju. „U redu“, rekli bi oni, samo kad bi umeli, „lako je sesti i napisati nešto. Uh, jaka stvar, daj da ga vidimo na cepanju lakih atoma“.

I, u pravu su. Nemam blage veze o tome. Ipak, svim dušebrižnicima savetujem da kupe šestar, iglu pobodu u centar Pranjana na karti, naprave krug, pa, ako u tom istom krugu nadju nekoga ko će ovu rubriku pisati bolje, ja cirkle jedem bez hleba.

Ne kažem, ima pismenijih, elokventnijih, pametnijih (ihaa), ali, morate, bar za ovo delanje, imati nešto još. Sad, da li su to „kohones“ ili šta drugo…

I, da, svi vrlo dobro znamo popularnost ove rubrike, svidjalo se to nekome ili ne, ali, činjenica je da svi koji ovo „ne čitaju“ i „ne prate“, nedeljom uveče, ako kojim slučajem nije objavljeno, obavezno pitaju „do kada radi prodavnica“ i „kolike sveće imaju“. Eto njihovog trijumfa, jednom će biti u pravu. Neko…

Goran Trifunović