Krajem prošlog veka, na televiziji je bio redovan jedan pop-folk bend, koji je, kako kažu, bio omiljeni instrumentalno vokalni sastav u  domu jedne porodice na Dedinju, ali, ipak, sa većinskom podrškom gospodje sa cvetom u kosi. I, imali su oni, pa, recimo, popularan tematski prikaz o tome kako „stižu i 40-e“.

E, da, ko bi rekao da će, čak i to biti lepa vremena… Ipak, možda je vreme da neko snimi i svojevrsni (ako to nije već učinio) rimejk- „Vraćaju se i 90-e“… Kao i svaki rimejk, i ovaj je jači, zvučniji, pa i zlobniji od originala.

Elem, odlučim se da prošlogodišnje finale prvensta Evrope u fudbalu, koje je odigrano ovog jula (???) na Vembliju u Londonu, a na kojem su učestvovale, dozvolite mi, dve najfudbalskije nacije Evrope, odgledam, nakon dužeg vremena u kafanskom okruženju. „Samo lud Srbin večeras može da navija za Engleze“, reče jedan od, pa… sredovečnih posmatrača finala, koji, izgleda, nije mnogo mario ni da „azzuri“ pobede.

Ramišljah to veče- „Šta taj momak ima protiv Engleza, njihovog fudbala, jakih štopera, bele lopte, sportskog nadigravanja, navijačkog fanatizma“…Stvar je, ispostaviće se u drugim stvarima. Recimo, na primer, u nekim režimskim medijima.

Takodje, ovih dana, valjda omamljen mirisom jutarnje kafice, dok mi pogled pada na sveži asfalt i trotoare u pranjanskoj varošici, pomenuh u nekakvom neobaveznom razgovoru da će nam kraja meseca, kao i svake godine, doći u goste i Ameri. Znate ono, „aerodrom Galovići, misija „Halijard“, novi asflat i ostalo“…

Na moje reči prenu se jedan, inače primereni, pranjanski junoša, pa postavi pitanje-„Kakvi Ameri, koji Ameri?“

„E, pa, izvini dečko“, iskreno odgovorih, „Rusima, izgleda, ne odgovara kurs rublje, pa nisu u mogućnosti da dodju“…

Ova dva dogadjaja probudiše i produbiše neka stara pitanja. Srpski svet, nebeski narod, sami protiv svih… Opet. Zašto? Po koju cenu? Kome? Bunimo se protiv „Rio Tinta“. A, ruku na srce, nisu nam ništa krivi. Ljudi samo rade svoj posao. Krivi su nam ovi naši „domaći izdajnici“ i „strani plaćenici“, koji bi prodali veru, a za večeru ne bi ni pitali.

I, još nešto. predsednik gornjomilanovačke samouprave reče na sednici lokalnog parlamenta da su svi ekološki protesti, da parafraziram, u upotrebi samo do izbora. I u pravu je. Ne sme niko da vas laže da politika nema veze sa ekologijom, jer u ovome što neko zove „država“, sve je politika, a kamoli tako krupne stvari kao što su otrovana voda, zagadjen vazduh i zatrovana zemlja.

A, u stvari, sociolozi su 90-ih godina pričali da su u našem društvu prvo uništene društvene i porodične vrednosti, a da je, zatim, sve bilo lakše. Stvari su, čini se, otišle baš daleko, ili, što bi mladji rekli, „prešla se igrica“…

 

Goran Trifunović