O, kako je lepo ovih poslednjih 10-ak dana u pranjanskom kraju… Otoplilo, sunce nas greje, duljno dan, jagnjad se igraju po livadama… Pravo „zlatno doba“. Ili… Ček, ček… U svakom slučaju, pre neki dan sretoh u pranjanskoj varošici dvojicu dobrih i poštenih ljudi, Pranjanaca (pleonazam?), koje odavno nisam video, i naravno, kao što običaji, dobro kućno vaspitanje i inat ženinim željama nalažu, odosmo do centralne kafane u selu (ako svaki grad ima „Gradsku kafanu“, zašto i mi ne bi imali „Seosku meanu“).

Reč po reč i saznadoh da je jedan od njih došao do Pošte da bi uzeo rešenje o odlasku u penziju, koju je zaradio u jednoj čačanskoj fabrici. Zatim je izneo podatak koji je u meni izazvao iznenadnu, automatsku i apsolutnu obamrlost i klonulost i duha i tela.

Naime, za 42 godine rada, naš zemljak je dobio penziju od 16 (slovima- šesnaest) hiljada dinara!!! Pomislih da se šali, pa zatim proverih da se ne radi o jednom delu penzije, ali, sve beše uzalud.

Informacija, ma koliko bila bolna, jadna, bedna i tragična, ipak je istinita. Zaćutah, jer, šta reći na sve to, kojim rečima odobrovoljiti novog penzionera, kako ga psihički „podići“, može li se naći reč utehe… Pri tom iznese i podatak da mu bivša firma, kao mnogim njegovim kolegama nije uplatila 12 godina radnog staža. Dvanaest godina života!!!

Čoveče, kradu nam godine k’o u „Podzemlju“… Videvši koliko sam šokiran, poče on mene, maltene, tešiti. Ipak, da taj pokušaj bude neuspešan, pobrinuo se drugi sagovornik. „Čoveče, ja sam čuo o nekim programima socijalnih mera, i ja ću da tražim da postanem socijalni slučaj i da dobijam pomoć“. Sad se, već i nasmejah, jer poznavajući sagovornika, znao sam da je celog života imao skromna primanja, ali, nikada nije kukao, niti se bilo kome žalio.

„Ozbilj’a ti kažem. Žena mi ne radi, ja ne radim, čekam penziju, jer mi nisu uplatili šest godina radnog staža, nemam od čega da živim“.

Ućutah, zamislih se, koliko je ovakvih u Srbiji? Šta u Srbiji, koliko ih je samo u Pranjanima? I, da li je to ljudima puklo „trpilo“, pa su počeli otvoreno da govore o svojoj lošoj situaciji, o svojim, pre svega, finansijskim problemima, nakon čega, naravno, slede i psihički. I, šta ćemo sad? Ko će za to da odgovara? Oni što su pokrali državu i sve, oni koji su punili svoje džepove ili, čak, i oni što su „samo klimali glavom“? Kako će odgovarati? Za šta?

Ovde se ne radi samo o parama, ovde se radi o čistoj egzistenciji, o ljudskom dostojanstvu, o, ko zna koliko, rasturenih porodica i uništenih i poniženih života. Vlasti, što bi Boško Lomović rekao, „po koju cjenu?“…

Goran Trifunović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu